Како су википедисти савладали дахије

Песма „Почетак буне против дахија” је тешка сваком осмаку – дугачка је и пуна непознатих речи и појмова. „Сеобе” су диван роман, али ђаци радије погледају филм или на интернету потраже препричану верзију. Наставници информатике и српског језика помислили су да би све ово могло постати забавно градиво ако укључе савремене технологије. Резултат – странице на „Википедији” које су креирали сами ђаци.

Наставник географије је на часу омогућио онлајн путовања на којима су ђаци могли да посете знамените градове, историјска места, океанске дубине, вулкане, планине, сателите или свемирску станицу. Наставница физике је демонстрирала како да ученици уз помоћ својих мобилних телефона одреде удаљеност Месеца од Земље.

Иако школе у Србији нису опремљене онако како би то наставници и ученици желели, ова три примера показују како сналажљиви наставници уз помоћ нових технологија могу да учине час другачијим и занимљивијим. Срели смо их на недавно одржаној међународној конференцији „Нове технологије у образовању” коју су организовали Британски савет, британска амбасада и бројна српска министарства и научне и привредне институције из земље и света.

– Лоша вест је што већина школа у Србије није опремљена за рад у лабораторији, нити имамо новца колико бисмо желели. Добра вест је да сви ђаци данас имају и обожавају мобилне телефоне, моћну направу која у себи има и камеру, радио и ТВ, рачунар, компас, мери температуру, притисак, чак има и уређај за растеривање комараца. Шта ћемо са тим у учионици? Можемо много, чак и да одредимо удаљеност Месеца – испричао је Владан Младеновић, професор физике.

Нове технологије нису нашле примену само у физици, као лабораторије у џепу, већ и у српском језику. Да би подстакла ученике да више читају, нарочито српске класике, Снежана Клепић, професорка српског језика и књижевности из Средње техничке школе из Сомбора, на овакав начин је младима приближила „Сеобе”:

– Роман су представили тако што су правили плакате, мапе ума, осу времена, презентације, један ученик је направио стрип, други географску карту којом је представио кретање славонско-подунавског пука и тако смо дошли до податка да су војници прешли 3.000 километара, што је податак који нисте могли нигде да пронађете.

За две недеље, ђаци ове школе су поставили „Сеобе” на „Википедији”, а слично је са својим ђацима урадила и Анђелка Петровић, професорка Математичке гимназије.

– Када дам неки истраживачки задатак, ђаци не одлазе у библиотеку, већ прво и једино што ураде јесте да оду на интернет и „Википедију”, на којој се налази много нетачних и непотпуних информација, после којих морам да исправљам „криве Дрине” на часу. Зато сам одлучила да ствари поставим другачије и да ђаци сами направе страницу на „Википедији”, са провереним подацима. За то сам искористила песму „Почетак буне против дахија”, о којој у том тренутку није постојала страна на овој виртуелној енциклопедији – прича ова професорка.

Ученици су два месеца радили у школи и код куће, направили анимирани филм, урадили мапу Србије са свим местима које данас можемо да нађемо на карти, превели текст на четири светска језика... Резултат је била страница коју данас могу да користе ученици и наставници из свих школа широм Србије и назив „Викидахије”, којим се ђаци поносе.

Уз помоћ паметне табле и вођене наставе наставника Александра Алексића, могуће је и да се кроз 10 слика лако научи српска граматика и издекламује за минут и 30 секунди, како је показала Тамара Димишковски, ученици шестог разреда београдске основне школе „Деспот Стефан Лазаревић”.

Иако се може претпоставити да се са употребом савремених технологија на факултетима отишло много даље него у основним и средњим школама, др Драган Домазет, професор Универзитета Метроплитен, указао је на неке проблеме са којима се у овој области сусреће високо образовање.

– Ми већ 11 година користимо онлајн учење на свим предметима, има их око 200, што је велико искуство за Србију. Оно је показало многе предности: можете да се посветите сваком студенту и да му прилагодите наставни материјал и методе учења, овакав вид образовања је добар за оне који су запослени, старији, удаљени стотинама километара, али и за оне који желе допуну класичном образовању – објаснио је др Домазет.

Пошто деценијама држи предавања и у учионици, професор каже да је занимљиво како студенти који су на класичном предавању „тутамуте”, на интернету постају активни, слободни, јер не виде ни професора нити друге колеге и најчешће око поноћи развијају такве дискусије да је уживање учествовати у њима.

Међутим, он је рекао и да масовније примене онлајн учења у Србији неће бити уколико се не уклоне законске препреке и висок степен одбојности академске заједнице према овом типу учења.

– У Србији постоје ограничења којих нема нигде у свету, попут оних да на једном универзитету само 30 одсто студената може да студира онлјан, и то без икаквог образложења зашто је узет баш овај проценат. Наша академска заједница је конзервативна, све је као у војсци прописано бројевима, тога у свету нема. Слобода и иновативност за дизајнере електронског учења код нас није могућа, јер стално ударате у неке препреке – рекао је др Домазет.

Он је признао да заиста постоји проблем како да се разликује право учење и квазиелектронско учење, то је питање које постављају и друге земље, јер, као и у сваком другом послу, увек постоје људи који нуде нешто што је заправо „бофл роба”, јер је мотивисано комерцијалним разлозима.