Српски град греха

Фестов такмичарски програм „Европа ван Европе”, за који је свих ових дана резервисан термин од 20 сати у Великој дворани Дома синдиката, нуди осам брижљиво одабраних филмова из земаља које још увек нису чланице ЕУ, али кинематографски и те како припадају Старом континенту.

Иако концепцијски проблематичан, македонски филм „Ја сам из Титовог Велеса”, за који су заслужне сестре Теона Митевска, редитељка, и Лабина Митевска, продуцент филма и тумач главне улоге, мами поетиком кадрова и причом о судбини три сестре које животаре у провинцијском, транзиционом и готово заборављеном граду који је некада био металуршки гигант.
Најстарија се дрогира, средња преко кревета жели да стекне визу за иностранство, а најмлађа – кроз чији унутрашњи монолог спознајемо причу, нема је девица која верује да је безгрешно зачела. Определивши се за балкански магични реализам, Теона Митевска је преоптеретила причу, начинила је претенциозном. У филму има свега: и психоанализе и социјалистичког индустријског наслеђа и судбине егејских Македонаца и визуелних јунговских симбола. Међутим, има и много тога драгоценог, рецимо – праве и искрене људске топлине.

Хрватско-босански филм „Живи и мртви” Кристијана Милића (према роману Јосипа Млакића), прецизно је изведена ратна драма са снажном антиратном поруком. Почевши од Андрићеве реченице „Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо”, филм прати две ратне приче из средње Босне, из два различита временска периода – 1993. и 1943. године и приказује свет у којем је борба перманентно стање, убијање и пљачкање дневна рутина, а ликови с било које стране нишана, у основи зли и немилосрдни, огрубели од борбе, ходајући проклетници без будућности. Везу између две само временски различите приче, редитељ је појачао појављивањем истих глумаца, који глуме и претке и потомке, те утваре са Гробног поља. Две паралелне линије филма сусрећу се у халуцинантном, алегоријском финалу, на гробљу на којем се састају живи и мртви ратници, што сведочи о балканском усуду – цикличном понављању немилих историјских догађаја. Редитељ Милић је дистанциран, готово хладан спрам јунака и догађаја које слика готово са документаристичком прецизношћу, без увијања или патетике. Начинио је веома компетентан филм, врсно глумљен и одлично снимљен.

Добар утисак оставља и киргистански филм „Потпуни мир” Ернеста Абдиџапарова, полетно мало дело које отвара нове погледе на тему женске еманципације, кроз допадљиву причу о отимању невесте у руралним пределима Киргистана.

Турски филм „Јаје” Семиха Капланоглуа, бави се интелектуалцем из Истанбула који одлази у провинцију на погреб мајци где се суочава и са обавезом жртвеног обреда. Почетна одбојност урбаног литерате спрам традиционалних обичаја почиње полако да се топи захваљујући шарму кротке и скромне девојке, али и постепеним откривањем дубоко закопаног идентитета. Капланоглуов филм је пун детаља, поседује емоцију и редитељски је тачан.

Из Грузије је стигао крими-трилер „Руски троугао” Алекоа Цабадзеа, у којем су главни ликови жртве скорашњих чеченских ратова, изгубљене у мегалополису који никада не спава.
Вечерас у 20 сати у дворани Дома синдиката на програму је и „Тешко је бити фин” босанског редитеља Срђана Вулетића, прича о сарајевском таксисти са једном ногом у криминалном миљеу, који из породичних разлога одлучује да промени животни стил набоље. Ово је допадљив, иако не и претерано оригиналан филм, који елегантно, лако и тачно следи наративне премисе читаве две трећине свог трајања, све до финалног обрта када Вулетић, увођењем мотива очинства, скреће филм у другом правцу.
Сутра увече у истом термину премијерно ће се приказати и руски филм „Путовање са домаћим животињама” Вере Сторожеве, бајколики есеј о сеоској жени, са врсном глумицом Ксенијом Кутеповом и сјајном фотографијом Олега Лукичева. И Сторожева, попут Теоне Митевске, у фокус свог филма ставља исконску потребу жене за остваривањем материнства, личне среће и слободе. Привлачно дело завидне естетике.

За последњи такмичарски дан (субота, 1. март) заказана је и светска премијера новог домаћег филма „Милош Бранковић” Небојше Радосављевића. Определивши се за црно-белу технику и естетику насиља, уз повремену употребу цитата, Радосављевић ствара дебитантски филм за који се може рећи да је српска реплика на Родригезов и Милеров „Град греха”, с тим што је у греху, злочину, крви и свеопштем неморалу, потонуо сада Београд. Спрега криминала са политичком, полицијском, медијском и интелектуалном елитом, укључујући и представнике невладиних организација, сервирана је у овом на тренутке претенциозном филму попут жестоког шамара. Нико није невин, чак ни главни јунак којег свакодневне егзистенцијалне и друштвене околности претварају у масовног убицу. За похвалу је фотографија Милоша Кодема и глумачки доприноси Милоша Влалукина, Небојше Миловановића, Андреја Шепетковског. Нарочито, Бориса Комненића (видећете и зашто). То се зове глумачка храброст, мајсторе!

--------------------------------------------------------------

„Политикина” награда за најбољи филм

Најбољем филму из програма „Европа ван Европе” према одлуци међународног жирија припашће „Политикина” награда, ауторска реплика скулптуре „Еритроцит” Николе Пешића, коју је уметник(/slika2) излагао на Октобарском салону 2005. године. Статуа је израђена од пуног полираног месинга, са постољем од брушеног нерђајућег челика, ипредставља црвено крвно зрнце, које организму преноси свеж кисеоник, обнавља му снагу и одржава га у животу. Златна боја Пешићевог „Еритроцита” наговештава да није реч о простом моделу једне врсте крвне ћелије, већ о метафори духовног обнављања и катарзе. На тај начин, статуа представља и ону стваралачку личност, чија дела поправљају крвну слику културног, уметничког и филмског организма.