Јесмо ли прочитали Милошевићев тестамент?

Да ли је Слободан Милошевић пробудио успавани српски национализам, нудећи им минули рад цара Лазара, или је само узјахао на његов талас, као први сурфер српске историје који је ухватио залет на Газиместану, уместо на Морави?

Ко је био Слоба? Наследник Карађорђа, рођен тек век и по касније, или човек који је својом политиком вратио свој народ у време Првог српског устанка? Десет година после његове смрти у Хагу (11. марта 2006) можемо са много мање страсти оцењивати и њега и нас, и фамозне деведесете године. Ко је био човек кога су Срби најпре масовно прогласили за божанство, а потом акламацијом ражаловали у нечастивог, да би га, како време пролази, ипак сместили тамо где заслужује: у фиоку препуну трагичних ликова националне митологије. Ако је у његово време кружила узречица која га је много нервирала, да је „бравар био бољи”, да ли би му сатисфакција била да, од 5. октобра, нису ретки они који кажу – и банкар је био бољи!

У његово доба извршена је првобитна акумулација капитала тајкуна и мафије, а Удба је доживела и лингвистичку и идеолошку трансформацију. Откинути су јој прво и последње слово и створен је фамозни ДБ, који је, уместо да истребљује четнике, почео да их масовно производи.

Тако је Милошевић постао маестро масовне халуцинације и мајстор политичког прагматизма, који је владао од 1987. године, наизглед без савезника у свету. Самопроглашени кандидат за новог Тита, оживљавао је Дражу. Банкар који је у Њујорку пушио томпусе с Рокфелером, ваљда их је спојила Борка Вучић, каже легенда, одобрио је историјску хиперинфлацију у којој сам са неколико стотина милијарди динара у џепу куповао мармеладу и кифлу. За кусур сам добијао неколико стотина милиона. Истовремено су земљи уведене санкције због спорног „случаја Маркале”, што су најјачи државни привредници искористили да на егзотичним острвима, прапочетак је био Кипар, отворе приватне рачуне и почну трговину акцизном робом. Нафтом, пре свега. Тако су тајкунчићи порасли у тајкуне, али су после укидања санкција заборавили да стотине милиона дојчмарака и долара врате народу, стварајући нову касту која се тек удебљала начином исхране у досизму.

Тако је од земље великих шанси, до које је добацивало камење срушеног Берлинског зида, као симбол нове Немачке и нове Европе, Слоба водио земљу растурену тим камењем. Да ли је заиста веровао да је то само тренутак слабости Варшавског пакта, а не велики обрт историје? Да ли је заиста веровао у повратак црвених у Кремљ?

И, коначно, зашто се вратио из Њујорка да би се бавио комитетским радом по Београду, а потом извршио партијски преврат на Осмој седници, чији ће га духови пратити читавог живота? Зашто је мењао Волстрит за Градски комитет? То је црна рупа у његовој биографији. Да ли је талентованог банкара његова супруга и породични идеолог Мира Марковић коначно убедила да је могуће да постану породична династија која ће водити Србију или су нешто од утицаја имали и Американци, шаљући га назад да преузме престо и замути воду са осталим председницима испарцелисаних република у некадашњој заједничкој земљи оптерећеној вишком историје? Или је, можда, његова кључна слабост била што је супругу волео више од Србије, поклонивши јој ЈУЛ, медије, полицију и Службу.

Запад га је истовремено сматрао и творцем рата и творцем мира. Називао га извозником хаоса, а потом га позивао да буде жирант стабилности. Од Вуковара до Дејтона, па до пада, Слоба је мењао неколико лица, од лидера превише кооперативног с Америком, преко вође чије су очи биле упрте у Москву, да би на крају његове владавине Вашингтон и Брисел показали колико желе да он оде, а Москва да је равнодушна према његовој каријери.

Не може се рећи да у појединим тренуцима није изгледало да се сјајно забавља, као када је за савезног премијера Југославије поставио Милана Панића, гротескног али пребогатог Американца српског порекла, те је од Србије створена експериментална екстериторија. Премијер је постао амерички грађанин, са специјалном дозволом федералних власти Америке да води Југославију. Председник је постао отац нације и Титов дисидент Добрица Ћосић. Тако је писац, а потом национални лидер, са статусом етаблираног мистика и политичког кума који вуче конце из дедињске виле, једнако моћан у партији и Академији наука, међу писцима и дисидентима, међу слобистима и демократама, међу четницима и партизанима, постао део естаблишмента.

Шта је Добрица мислио о Слоби? Најпре је био одушевљен, а потом нимало одушевљен. Затим је постао поново опчињен његовом одбраном пред Хашким трибуналом.

Кад је Слоба успео да се поигра и с таквим играчима као што су Панић и Добрица, не рачунајући лидере опозиције, осим Коштунице, који су се смењивали на сада већ легендарном делу српског политичког намештаја званом канабе, да ли смо ми, обични, уопште имали другачији избор? Није ли Слоба довео деда Аврама за гувернера и стабилизовао динар, а потом је и доброћудни декица, гле чуда, доведен управо из Америке, избачен из владајућих структура?

С мање или више острашћености, његови непријатељи остају при оптужбама да је Милошевић наручивао политичка убиства и гушио медије. Они који су му наклоњенији, питају се како би играч таквог калибра, дакле светског, могао себи да пуца у ногу, тако што је наручивао да другима пуцају у главу.

Заправо, чинило се да је после Дејтонског споразума и стварања Републике Српске Милошевић успео да се коначно учврсти у седлу несмењивог српског вожда. Остаће енигма због чега га Американци, од архитекте мира, убрзо претварају у балканског касапина, отварајући проблем Косова. Да ли се то поклапа са доласком Владимира Путина на чело ФСБ-а у јулу 1998. године и Јевгенија Примакова на место премијера Русије, 11. септембра исте године. И да ли се због тога истовремено формирају јединице ОВК, кад су се излегле Тачијеве и Харадинајеве снаге на Косову?

Слоба почиње да схвата како се од архитекте постаје кољач и инфантилно снева о Трећем светском рату, очекујући да ће постати Асад пре Асада. Зато је прича о његовој судбини постала предвидљива по доласку америчког амбасадора за специјалне операције Вилијема Монтгомерија у Будимпешту и извесности да Руси још консолидују снаге унутар Кремља и да не желе да се директно мешају у бомбардовање Југославије.

Све илузије о могућностима било каквог избора момка из Пожаревца, коме његов пријатељ Милутин Мркоњић као основну ману наводи недостатак мангуплука, падају у воду.

Да ли је Милошевић у свом обраћању нацији 2. октобра 2000. године баш то желео да нам саопшти – да тај избор нисмо имали ни ми? Тај говор сада би потписали и Војислав Шешељ и Војислав Коштуница, а како се драматично мењају политичке околности и њени актери, не би нас изненадило да то за коју годину учини и Жарко Кораћ, али да га не види Весна Пешић.

Зато је Милошевић то рекао, зато се спокојно опростио са Србима пре одласка у Хаг, зато се тако жестоко борио у Трибуналу, сам против свих. Зато што је знао да је одавно мртав.

Слутим да ће тај говор за 50 година бити обавезно штиво у школама и да ће историја, која је била иронична према Милошевићу док је владао, бити благонаклонија према њему кад га коначно буде оцењивала.

Његов тестаментарни опроштај са Србима доказ је да је Слоба коначно схватио, као приправник у агенцији за продају некретнина, да је сав капитал и све проклетство Србије садржано у њеној локацији. Смештена између Истока и Запада, Американаца и Руса, православља и католичанства, хришћанства и ислама, она је осуђена да се шири и скупља, повећава и смањује, да се мири и да ратује и да њена судбина не зависи толико од мудрости или глупости вођа, колико од односа снага које је черече.

Знао је то Карађорђе, кад је кренуо да сече Турцима главе. Знао је то Милош, кад је послао да одсеку главу вожду. Знали су то и краљ Петар Први и његов син Александар Карађорђевић, знао је то мудри кнез Павле, знао је то квислинг Недић, као што је то знао и комесар Лека Ранковић.

Знао је то Дража, кад су га пред зору водили на стрељање. Знао је то Крцун, који је посматрао како његов „мерцедес” изненада скреће ка стаблу, на путу без кривина.

Знао је то Иван Стамболић, кад су га убацивали у бели комби. Знао је то Милошевић, када су га убацивали у хеликоптер за Хаг.

Зна то и Војислав Коштуница, човек који је победио Милошевића, зато што су пријатељи који су га прогласили човеком године у свету, управо током његовог мандата, одвојили Црну Гору од Србије. А потом су од Србије отцепили и Косово.

Знао је то Зоран Ђинђић, кад је схватио да ће му одузети Косово исти они који су Милошевићу дали Резолуцију 1244 и Републику Српску, што су такозване демократске власти могле само да сањају. Зашто су лидере ДОС-а велике силе понизиле пред мртвим Милошевићем. То је империјални цинизам који се поигравао и с њима и с нама.

Знао је то Борис Тадић, кад је Ангела Меркел дошла код њега и препоручила му да одмрзне односе с Приштином, како, у супротном, њему не би постало превише вруће, како на Андрићевом венцу, тако и у Крунској улици.

Отуда тринаест година са Слобом, од Осме седнице до 5. октобра, и десет година без њега, представљају тек зрно историје у великом жрвњу који нас меље вековима. Временом ће успомене избледети, али сви владари који се буду смењивали треба да знају оно што су искусили и Коштуница, и Ђинђић, и Тадић. Једног јутра, урликнуће док се буду бријали. Не зато што су се посекли, већ зато што ће их с оне стране чаробног српског огледала саосећајно посматрати стари знанац – Слободан Милошевић.

И Вучић ће, када дође време за то, а о томе неће одлучивати он, доживети ту паранормалну појаву у Срба.