Обама признао: НАТО интервенција у Либији је била грешка

Моја подршка војној интервенцији НАТО-а у Либији била је грешка, признао је Барак Обама, окривљујући Дејвида Камерона и Николу Саркозија за хаос који је настао после свргавања Муамера Гадафија.

Шеф Беле куће је у великом интервјуу за магазин „Атлантик” открио да су амерички савезници, арапски и европски, тражили од САД да се укључе, али да су убрзо после Гадафијеве смрти изгубили интересовање за Либију која је данас анархична територија подељена између посвађаних милиција. Председник САД је истакао да су домаћи проблеми  убрзо скренули пажњу Камерона, британског премијера, с Либије, док је за Саркозија, тадашњег шефа Јелисеја, приметио да је упорно покушавао да америчке успехе припише себи.

„Желео је да се хвали својим летовима током интервенције упркос чињеници да смо ми (САД) ти који смо избрисали целокупну ваздушну одбрану”, истакао је Обама.

Иако је свакоме ко прати светска дешавања одавно јасно да је рат НАТО-а против Муамера Гадафија 2011. био катастрофалан – Либија је, између осталог, постала упориште Исламске државе (ИД) која тамо стално проширује територију – важно је што је то изговорио Обама, као и што је употребио речи „грешка” и „хаос” да би описао интервенцију и њене последице. Оценио је да ни Европљани ни заливске монархије, које су презирале Гадафија, нису ништа урадиле у Либији после смене режима и да је земља зато потонула у безнађе.

Ово је први пут да је Обама овако отворено и појединачно прозивао савезнике и критиковао сопствену политику, а његовој директности је сигурно допринело то што се налази на крају последњег мандата. Председник је казао да је очекивао да Европљани ураде више јер Либија није била приоритет САД већ европско двориште (да је у праву сведочи и то што се либијски мигранти сливају у Европу а не у САД). Он је прекорио европске партнере да стално траже од Америке да уђу у рат или покрену интервенцију, али да сами нису спремни да се довољно војно ангажују и поднесу трошкове војних авантура. Иако су познаваоци Обамине политике одавно приметили да је он разочаран европским лидерима и незаинтересован за Европу, председник је сада и сам казао да га такво понашање Европљана „узнемирује”, поручујући им да ће морати да почну да „плаћају своје рачуне”. Обама је овом приликом обелоданио и да је Камерону припретио да ће специјалне везе између њихових земаља бити покидане ако Лондон не почне да одваја два одсто БДП-а за одбрану, на шта га обавезују НАТО стандарди. Признао је и америчке пропусте, пре свега у раду аналитичара који нису схватали размере племенских подела у Либији, при чему је Обама за  стање у којем се та земља налази такође окривио и посвађана племена и милиције.

У разговору посвећеном његовој спољној политици, шеф Беле куће је истакао да је био у праву што није напао Башара ел Асада након што је овај, наводно, прешао „црвене линије” које му је Америка поставила користећи хемијско оружје 2013. Обама је казао да је тада „размислио шта је у најбољем америчком интересу” одолевајући притисцима креатора спољне политике САД, за које је обелоданио да су оптерећени тиме да сачувају „председнички кредибилитет” макар гурнули земљу у непромишљене војне авантуре.

На оптужбе да није био довољно чврст и ратоборан према Владимиру Путину и да је због тога охрабрио понашање руског председника у Украјини и Сирији, Обама је подсетио да је Москва ушла у рат са Грузијом 2008. иако је Џорџ Буш у том тренутку имао 100.000 војника у Ираку.
 

„Украјина ће као руски сусед увек више значити Путину него САД”, истакао је Обама додајући да би у војном сукобу између Москве и Запада, Кремљ имао ту предност што би му било више стало до Украјине и што би био спремнији да због ње уђе у конфликт и ескалира ситуацију.

„Украјина ће као земља која није у НАТО-у бити изложена руској војној доминацији без обзира шта ми урадили. Ово је пример како морамо да будемо начисто са тим шта је наш кључни интерес и због чега смо спремни да идемо у рат.”

Обама је у спољнополитичком смислу себе описао као реалисту који верује да САД „не могу да ублаже патњу свуда у свету”, оградивши се тако од либерала који преовладавају у његовој Демократској странци и који сматрају да САД треба да користе своју војну силу да би заустављале ратове, спречавале ратне злочине, смењивале режиме, шириле демократију и људска права. Његов отклон од рата против Триполија могао би да наштети и његовој тадашњој државној секретарки Хилари Клинтон која је Либију видела као терен за демонстрирање доктрине Клинтон о хуманитарним интервенцијама, а која се сада бори за место његове наследнице. 

Обама је нагласио и да жели да се Вашингтон окрене регионима од којих се очекује економски просперитет, Латинској Америци и Азији, као и да се повуче са Блиског истока за који је казао да би било најбоље када би Саудијска Арабија, амерички савезник, и Иран постигли „хладни мир”. Обама је искористио прилику да пред крај мандата укори и блиског и нафтом богатог америчког партнера, Ријад, устврдивши да су вехабијска монархија и њен архинепријатељ, Техеран, одговорни за ескалацију ратова у Јемену, Сирији и Ираку. 
-------------------------------------------------------------------------------------------

Ердоган је нови Гадафи

Све више се чини да ЕУ у Реџепу Тајипу Ердогану види новог Муамера Гадафија који треба да сачува Европу од прилива миграната, пише „Њујорк тајмс”, подсећајући да Старом континенту није сметало што је пуковник чврстом руком владао Либијом док је имао договор са Италијом да дошљаке држи подаље од италијанске обале. Слично данашњој ситуацији када је председник Турске издејствовао од Брисела шест милијарди долара у замену за држање миграната у Турској, Гадафи је 2010. у посети Силвију Берлусконију тражио да му се пошаље пет милијарди евра или би послао милионе имиграната да од Европе створе „нову Африку”.

Гадафи је добио тражени новац као што и Ердоган сада добија шта год да тражи само да би ЕУ растеретила Грчку и остале земље са балканске руте. Европи, као некоћ са Гадафијем, не смета деспотска владавина Ердогана који је управо преузео најтиражнији турски лист и утицајну новинску агенцију јер су га критиковали, након што је раније већ посмењивао бројне судије и тужиоце и уместо њих довео своје људе. Анкара је, чини се, најавом убрзаних преговора са Бриселом и укидања виза за њене грађане, награђена и за систематска убиства курдске мањине, акције у Сирији и Ираку где ликвидира тамошње Курде, најефикасније борце против ИД, као и за сарадњу са ИД коју САД и ЕУ желе да униште.