Посланичке листе и страначка олигархија

И пре формалног расписивања избора суочили смо се с мноштвом анализа и предвиђања о току, могућим изборним договорима и исходу изборног изјашњавања. Сама најава избора отворила је многобројна питања у вези са нашим политичким животом, начином функционисања и постигнутим резултатима владајуће коалиције, стањем у опозицији итд.

Расписивањем избора и подношењем првих изборних листа у први план је, међутим, доспело питање на који начин се те листе формирају и ко ће од јавних личности подржати поједине коалиције. За ову фазу анализе важно је сагледати и политичку технологију која се примењује приликом обликовања посланичких листа. И површан преглед показује да нема великих изненађења и да је тај посао обављен рутински и у складу са већ уходаном страначком праксом.

Јасно се показује да и даље доминира олигархијски начин функционисања наших странака јер се њихова руководећа структура по аутоматизму прелива на прва места на посланичким листама. При томе се не води рачуна да ли страначки функционери могу да одговоре захтевима које пред њих поставља озбиљан рад у парламенту. То се јасно могло видети на примеру листе Демократске странке и њених коалиционих партнера јер је састављена без анализе досадашњег рада и стварног доприноса посланика из садашњег састава скупштине. Анализа је очигледно изостала јер је постојећа функционерска квота само пресликана на посланичку листу.

То само говори да се у нашим водећим и етаблираним странкама посланичко место и даље сматра неком врстом награде и политичког плена или се пак доживљава као потврда места у страначкој номенклатури. Истовремено се не схвата далекосежни значај и улога народног посланика као гаранта успостављања институционалне основе за функционисање законодавне делатности парламента – врховне власти у једној земљи која настоји да оствари принципе владавине права.

Посланици су до сада служили као послушничка партијска машина за изгласавање владиних законских предлога. Једино је било важно да парламентарна већина функционише складно и ефикасно. А они посланици који се издвајају својим агилним и савесним радом често у парламенту проведу само један или пола мандата.

Показало се наиме да за најистакнутије и најактивније посланике који су деловали као одговорни народни представници на коалиционим листама или нема места или се налазе на позицијама које ће им тешко обезбедити поновни улазак у скупштину.

На пример, сама чињеница да се Владимир Павићевић, који је у нашој јавности реафирмисао значај и улогу народног посланика (око 700 обраћања скупштини), не налази у самом врху предложене листе ДС-а, довољно говори на који начин се у нашим политичким условима постаје посланик. Ни агилни ужички представник и бивши градоначелник Јован Марковић није добио заслужено признање за свој рад (нпр., на последњем заседању целу ноћ је бранио амандмане странке) него је сврстан у део листе која служи да се попуни број потребних предлога.

Вероватно зато се и повукао са листе.

Слични примери се могу пронаћи и на осталим страначким листама, а они нам сведоче да се у нашем политичком животу и даље више цене страначка лојалност, клијентелизам и место у партијској хијерархији, а мање оспособљеност, знање и искрена спремност људи да буду пре свега народни представници који ће бранити и заступати интересе бирача и грађана.

Публициста