Песник и анархиста

Специјално за „Политику”
Албер Косри (1913, Каиро) је култни француски писац египатског порекла. Елегантни усамљеник, кога критика хвали а публика радо чита и поштује, објавио је укупно осам наслова. Седам романа и збирку прича. Начин на који живи и ради створио је мит око његове личности – један од последњих на Булевару Сен Жермен. Косри је уједно и један од ретких великих писаца коме се може прићи као „обичном смртнику”, без буке и церемонијала што око других познатих писаца у Француској стварају њихове издавачке куће и аташеи за штампу. Редовни је гост кафеа „Флор” у којем га сви конобари познају и говоре о њему са великим уважавањем и симпатијом.

Издавачка кућа „Геопоетика” из Београда објавила је два Косријева романа у преводу на српски језик, „Боје прљавштине” и „Сироти игорди”, у одличном преводу Иване Мисирлић.

Како бисте представили себе у неколико речи?

Ја сам човек који воли живот. Из те љубави је настала моја доктрина: непомућена радост. Многи људи су тек пуки пролазници кроз живот и немају времена за радост. Мени слободу даје то што не поседујем ништа од материјалних добара. Не бих волео даље да говорим о самом себи. Ја једино умем да пишем, друго ништа не знам да радим!

На који начин пишете?

Пишем само кад имам шта да кажем, а то значи мало. Смешни су ми они који кажу да раде по читав дан! Ја пишем само два или три реда дневно. Када бих случајно написао двадесетак редова одједном, то би захтевало два месеца исправки. Остало време је за медитирање и читање. Или једноставно за лењост.

Због чега јунаци Ваших романа, када се нађу пред животним избором, одлучују да живе од просјачења, крађе или у крајњем сиромаштву?

Моји јунаци су пријатељи, они који живе као ја, размишљају о животу на исти начин као ја. Њих сам уједно и најбоље упознао у Египту. То су пуки сиромаси, скитнице, ситни лопови, просјаци, проститутке… Беда и сиромаштво је њихов интелектуални луксуз који им допушта да без икакве гриже савести уживају у нераду. Они знају да је свет у којем живе превара. Илегална крађа је, зато, одговор на легалну крађу, на лажи и корупције моћника. Просјачење је метафора за немање и све дубоке животне фрустрације.

Ви сте  писац који не престаје да оптужује грађанско друштво за лажи и крађу. Због чега су радње свих Ваших дела смештене у Египат?

Египат моје младости је веома сиромашна земља. А, затим, Каиро из тридесетих година двадесетог века наставио је да живи истим негдашњим ритмом између друштвених утопија и оријенталног дара за уживање.

Да ли Ви подстичете јунаке својих књижевних дела да подижу револуцију?

Да, али ја нисам никакав теоретичар револуције! Ја сам антикапиталиста и тежим социјалној правди! Сав тај сиромашни свет није ништа друго него отпад капиталистичког друштва.

Вашу збирку прича „Људи које је Бог заборавио” објавио је у Америци Хенри Милер…

Да, приче су још у Египту биле објављене на три језика, енглеском, арапском и француском. А затим је Лоренс Дарел, који је тада живео у Александрији, књигу послао Милеру.

Познавали сте и Камија. Где сте га и како упознали?

Са Камијем сам се упознао по свом доласку у Париз, 1945. године. Ками је већ, пре тога, познавао приче из збирке „Људи које је Бог заборавио” пошто је 1942, у Алжиру, био главни и одговорни уредник једне издавачке куће, тада у зачетку, којој је био циљ да промовише ауторе медитеранског подручја. Ипак, моја књига није објављена у Алжиру. Управо ме је Ками препоручио мом првом француском издавачу, Едмонду Шарлоу. Са Албером сам био велики пријатељ, упркос нашим неслагањима друге природе. И, мада наша два литерарна света нимало не наликују, волео сам много Камија човека.

Са ким сте се још дружили по свом доласку у Париз?

У почетку сам живео у једном студију на Монпарнасу, који је био удаљен пола сата хода од Булевара Сен Жермен где сам проводио све своје време. Убрзо сам се уморио и узео собу у хотелу у срцу те четврти која ме је толико привлачила. У том истом хотелу живим до дана данашњег. У собу сам долазио само да се пресвучем и, затим, по читаву ноћ плесао у неком од чувених подрума. Сен Жермен тада није био отмена и скупа четврт каква је данас. Био је то јевтин крај, препун младог света жељног смеха и забаве. Близина хотела била је практична не само зато што нисам имао новаца за такси већ и зато што сам у собу долазио са девојкама када је у зору музика престајала да свира. Упознао сам много људи који су се тада сретали на истим местима: Жана Женеа, Сартра, Симон де Бовоар, Жилијет Греко, Мулуђија. Једног дана Ђакомети ми је поклонио једну своју слику иако је знао да ћу је већ сутрадан продати. Замислите какву би вредност она данас имала!

Ко су данас људи са којима се дружите?

Данас имам само своје читаоце. То су још једини пријатељи који су ми остали. Они ми пишу и препознају ме на улици. Посебно љубазне и срдачне су жене. Пријају ми ти сусрети са њима.

Да ли сте много путовали?

Не, и не волим да путујем! Могао сам одлучити да одем, на пример, у Лондон или у Београд, али нисам. Имам много среће што живим у Француској. Када бих кренуо некуда на пут мучило би ме питање шта ћу јести…

Шта бисте поручили својим читаоцима у Србији?

Волите живот! Радујте се! Ја сам срећан и кад ходам уз помоћ свог штапа.