Осам година без трансплантације срца

У Србији већ дуже од осам година није урађена ниједна трансплантација срца, а кроз драму неизвесности када ће и да ли ће уопште добити орган, који им значи живот, пролази на хиљаде људи. Бубрег у овом часу у Србији чека 1.600 људи, јетру – 80, срце - нико не зна...

Трансплантација срца тако дуго није урађена јер, прво, нема развијене службе узимања и прихватања органа за пресађивање и зато што смо сиромашна земља за ову најскупљу област медицине. Осим тога, Србија није чланица Еуротранспланта, европске организације, од које бисмо могли да добијемо драгоцени орган, али уз обавезу да овој асоцијацији уступамо и наше „вишкове”. И оно најважније – немамо органе за трансплантацију. У најтежим тренуцима када се један живот неумитно гаси, код родбине нема свести да би се даривањем органа некоме другом могао спасити живот, а људи о томе код нас нерадо говоре за живота.

Доцент др Синиша Градинац, председник Републичке комисије за трансплантацију органа при Министарству здравља, кардиохирург Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње”, за „Политику” објашњава разлоге ове поражавајуће истине:

– Од 1999. године у Србији није урађена ниједна трансплантација срца. Разлог за престанак програма трансплантација је пре свега бомбардовање, јер говоримо о осетљивом програму који тражи виши ниво функционисања здравственог система. Пре четири године Комисија при Министарству здравља направила је предлог новог закона о трансплантацији, који је хармонизован са свим правилницима Европске уније у овој области. Министарство здравља, међутим, није довољно брзо покренуло процедуру да се овај нови закон усвоји и формира национална Агенција за трансплантацију. Тиме би се добила системска подршка за програм, али и материјална подршка, јер је трансплантација скупа метода.

У међувремену је у Србији било појединачних успешних трансплантација јетре и бубрега са кадавера – особа у стању мождане смрти, али новом срцу тешки болесници могу да се надају само у некој иностраној клиници, и то само ако имају новац да орган и трошкове интервенције и болничког лечења плате сами.

– Наше здравствено осигурање на листи индикација због којих се пацијент може упутити на лечење у иностранство нема трансплантацију срца, нити ове трошкове накнадно рефундира онима који су сами финансирали ову интервенцију – потврђује директорка Републичког Завода за здравствено осигурање Светлана Вукајловић за „Политику”. Она додаје да Републички завод ради у складу са актима и правилником Комисије за трансплантацију коју чини 35 наших водећих стручњака, који су направили листу индикација на основу којих се неко може упућивати на лечење у иностранство.

– Када је реч о трансплантацији срца, проблем је што нисмо чланица Еуротранпланта, ни ЕУ. Органи за трансплантацију су свуда дефицитарни и прво се подмирују пацијенти из тих земаља чланица. Наш народ наивно мисли да се срца „праве” у Сименсу и да их је довољно платити. Уз то, иако се трудимо, нисмо успели да постигнемо одговарајући договор са неком клиником у иностранству на коју бисмо могли да шаљемо пацијенте за трансплантацију срца. Сада смо добили могућност да пошаљемо пацијенте у Аустрију, али само једног или два. Како да одлучимо ко је тај један ? Зато тражимо даље, тражимо клинику у којој ће наше пацијенте регуларно примити, да право и могућности буду једнаки за све пацијенте – каже Светлана Вукајловић.

Они који су успели сами да „нађу” клинику, срце, да се пријаве као резиденти ЕУ, значи да савладају све препреке, међутим, не могу износ који су потрошили за лечење рефундирати од Републичког завода. Светлана Вукајловић децидно каже да бисмо на тај начин финансирали нечије привилегије:

– Углавном се снађу и на операцију о свом трошку одлазе они који су имали лекарске и политичке везе. Пропис је јасан, без решења Комисије не могу се надокнадити трошкови лечења у иностранству. Трансплантација срца уопште није на листи индикација, али јесу трансплантација јетре, бубрега, коштане сржи од несродних давалаца...

Директорка Републичког фонда негира да је цена трансплантације срца само око 70.000 евра, како се наводи у појединим медијима. Цена уградње креће се од 70.000 до 90.000 евра, али се у обзир морају узети могуће компликације, као и време које неко проводи на клиници док чека орган, тако да цена интервенција често премашује и 300.000 евра.

После читаве ове приче и у јавности се намеће питање како су деведесетих година лекари Клинике КВБ „Дедиње” урадили чак четири трансплантације срца за врло кратко време, уз 13 трансплантација јетре. Док доцент Синиша Градинац каже да је то тада био успешан пројекат, али који није био одржив, јер није било системске подршке, неки лекари тврде да се радило „каубојски”, без националног програма, за потребе политичке промоције тадашњег министра здравља, др Милована Бојића. Нико, међутим, не може порећи велики труд и ентузијазам лекара који су обавили те трансплантације.

Ипак, и тада и сада, као главни проблем намеће се недостатак органа за трансплантацију. У Србији и даље нема развијене свести о хуманости завештања својих и уступања органа чланова породице уколико доживе мождану смрт. Ту све приче и сви закони падају у воду! Док у Америци у свакој возачкој дозволи стоји назнака да ли је њен власник сагласан са узимање органа у случају несреће, код нас је помињање такве могућности потпуни табу. Шпанци би могли бити други пример: свако ко постане пунолетан и поднесе захтев за издавање личне карте има шест месеци да се одлучи да ли пристаје да буде давалац органа. Ако се у року од шест месеци не изјасни, води се као неко ко је аутоматски прихватио ову могућност. Зато је Шпанија земља у којој се обави највећи број трансплантација органа.

Др Синиша Градинац појашњава да је у предлог новог закона унета одредба о претпостављеној сагласности, дакле да је свако ко није за живота исказао да је против узимања органа пристао да се његови органи употребе. У том предлогу за сада је остављена отворена могућност да ли ће се убудуће наши грађани о давању органа изјашњавати приликом издавања возачке дозволе или личне карте.

-----------------------------------------------------------

Све се може и без пара

Како су трансплантације биле могуће у време санкција и опште беспарице. - Лекари се учили на 150 крмача ландрос расе

Док је данас програм трансплантација срца и јетре у Србији скоро потпуно заустављен, пре 13 година, тачније 5. јула 1995. године, главна вест у свим медијима била је истовремена трансплантација срца и јетре двојици пацијената на Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње”. Успешне трансплантације су се ређале.

Како је то тада, у време санкција и опште беспарице, било могуће, а данас је у сфери „немогуће мисије”? Колико је политички ангажман имао утицај на овај пројекат?

(/slika2)Одговор за „Политику” даје др Милован Бојић, тада директор „Дедиња”, касније и министар здравља и потпредседник Владе Србије, данас професор приватне Медицинске академије.

- Никакав политички ангажман није имао везе са мојим јасним сагледавањем да су трансплантације насушна потреба у Србији. Изнео сам ову идеју на државној телевизији, а након тога моји опоненти наговорили су Исидора Папу са ВМА да каже да ме треба искључити из лекарске професије, јер када за време Тита и Кардеља, када је било новца, нису успели да раде трансплантације, како ће у време санкција. Како? Једноставно! Схватио сам да је посао око трансплантација пре свега организационо питање, више него новчано и да се мора радити мултидисциплинарно и мултиинституционално. Сада мислим исто: Србија има све потенцијале да успешно ради све врсте трансплантација.

Како је све почело?

- Прво је требало вежбати на експерименталним животињама, али била је општа беспарица. Бошко Перошевић, тадашњи председник Извршног већа Војводине, обезбедио нам је 150 крмача ландрос расе, јер су оне најсличније људском организму. Сваког уторка наш тим, више од 50 лекара из свих области, на ВМА, код др Сање Дујића, посматрао је експеримент трансплантације срца са једне свиње на другу. Када је прва свиња преживела, први тим лекара „Дедиња” дежурао је дан и ноћ. Након шест месеци експерименталног рада, контактирали смо професора Пихлмајера из Хановера, највећег европског експерта, који је потом нашем тиму обезбедио да пет недеља посматра трансплантације рађене на људима. Није било пара, па су лекари били смештени код наших земљака - присећа се др Бојић.

После усавршавања стручњаке је дочекао неочекиван проблем. Бојић тврди да „нико из државних институција из љубоморе није хтео да им да органе од потенцијалних донора”.

- Београд и Клинички центар су нам „затворили капију”, тако да смо до првих органа дошли преко Новог Сада и уз разумевање породице једног настрадалог младића. Тог 15. јула 1995. године радили смо целу ноћ и обавили истовремено и трансплантацију срца и јетре. Пацијент који је тада добио јетру и данас је жив и води ресторан, а други је са трансплантираним срцем живео неколико година - прича др Бојић.

Он каже и да је лично са професором Предрагом Лалевићем обилазио и убеђивао родбину потенцијалних донора, које су пристале да дају органе, а онда су материјално помагали породице преминулих и покривали трошкове сахране.

Др Бојић свима који сматрају да је успех ових трансплантација био у сврху његове политичке промоције одговара да до 1998. године није имао ниједну политичку функцију, а ако тако мисле, онда су ове успешне трансплантације и живи људи „најкориснији ефекат политике”. Каже и да је програм трансплантације трајао до 2000. године, односно до његовог одласка са чела Института „Дедиње”.