Ко бира председника Америке

Данас се одржавају веома важна партијска надметања у САД,  после којих би могло да буде јасније ко ће бити демократски односно републикански кандидат на председничким изборима, који се знатно разликују од оних у Европи.

Пре свега, кандидат Републиканске странке или Демократске странке није неко кога је одредило страначко руководство, као што је случај на Старом континенту, где се грађани не питају кога ће извесна партија поставити као свог кандидата за председника или премијера. Да бисте гласали на америчким предизборима није вам потребна чланска књижица странке на чијем се надметању појављујете и чијег кандидата одређујете. У појединим савезним државама довољно је да се само пред те изборе региструјете као њен бирач (затворени страначки избори), док у другим није потребно чак ни то – треба само да сте уписани у бирачки списак независно од партијских афинитета (отворени избори). Ово је демократичнији вид бирања кандидата – симпатизери, на пример, републиканаца, сами одлучују да ли желе да на председничким изборима у новембру републиканце представља Доналд Трамп, Марко Рубио, Тед Круз или Џон Кејсик.

Овакав систем дозвољава чак и ту могућност да кандидата одређују симпатизери ривалске странке. Тамошњи медији преносе да су се ове године бројни грађани латиноамеричког порекла и гласачи Демократске странке појавили на републиканским биралиштима не би ли гласали за човека кога најмање желе да виде у Белој кући – Трампа. Ипак, они намерно гласају за њега да би уништили Републиканску странку и јер сматрају да ће победа кандидата демократа, за кога ће гласати у новембру, бити лакша ако конзервативце не представљају Круз или Рубио.

Уврежено је мишљење да странке контролишу ко ће се пробити до номинације, међутим, видели смо да је Трамп дошао на корак до кандидатуре, а да Републиканска странка ни најмање не жели да му преда номинацију. Она се такорећи јуче пробудила и схватила да ће је вероватно представљати човек који је омражен у њеним редовима, али кога је погурао глас обичних Американаца. Берни Сандерс је као социјалдемократа донедавно могао да буде градоначелник Берлингтона у Вермонту или сенатор ове државе, али је сада, захваљујући гласовима грађана, велики изазивач Хилари Клинтон. Занимљиво је и да је он један од два кандидата Демократске странке, иако је до ових избора био независни сенатор (ни републиканац, ни демократа).

Данашње гласање у Охају, Северној Каролини, Илиноису, Мисурији и на Флориди веома је важно зато што претендентима на партијске номинације доноси велики број делегата. Они су још један извор забуне. Реч је о страначким депутатима који ће на завршним конвенцијама на лето гласати за партијске кандидате у складу са вољом бирача исказаном на прајмерисима и кокусима у свакој савезној држави. Дакле, није реч о страначким функционерима који својевољно додељују номинацију, већ о изасланицима бирача који су дужни да гласају онако како су грађани гласали.

Постоје изузеци. На пример, демократе дозвољавају 712 такозваних суперделегата (од укупно 4.765) који гласају за кога хоће не обазирући се на вољу бирача. Они могу да допринесу победи кандидата који је мио страначком врху, као што се верује да ће бити овај пут са Клинтоновом која има подршку 453 суперделегата (победник је онај ко сакупи 1.237 делегата).

Воља бирача на републиканским изборима ове године би могла да буде преиначена једино ако ниједан кандидат до лета не би сакупио 1.237 делегатска гласа. Ако би Трамп до лета имао ову већину, завршна конвенција била би само формални догађај са унапред познатим резултатом. Ипак, ако тако не буде, организоваће се право гласање, при чему ће делегати (број делегата из сваке државе зависи од њене величине) бити ослобођени обавезе да гласају за кандидате за које им је бирачко тело поручило да гласају. Могло би да се деси да, на пример, Трамп освоји највећи број гласова на прелиминарним изборима, али да, ако не освоји већину, номинацију добије неко други. Многи се у тој странци надају управо таквом сценарију јер верују да Трамп не може бити заустављен раније.

Коначно, треба приметити да ће се гласови Американаца на изборима у новембру у свакој од савезних држава претворити у известан број електорских гласова, при чему број електора зависи од броја становника (Калифорнија 55, Минесота 3). Кандидат који освоји већину, макар и за један глас, добија све електорске гласове који тој држави припадају (изузев у две које имају пропорционални а не већински систем). У Белу кућу ће се уселити онај ко буде имао више електорских гласова макар имао мање гласова грађана, што се догодило на изборима 2000. када је Џорџ Буш проглашен победником иако је већи број Американаца гласао за Ала Гора.

Очеви оснивачи америчке републике предвидели су да шефа државе бирају електори као „квалификовани” бирачи јер нису имали превише поверења у суд свакога са правом гласом. Електори су били компромис између бирања председника у Конгресу и на изборима типа „један човек један глас”. Смишљени су управо са циљем спречавања доласка на власт екстремних кандидата попут Трампа, у којима елите виде популисте и демагоге. Ипак, пракса је показала да електори готово увек гласају у складу са избором грађана у својим државама. Изузеци, попут оног када је један електор из Минесоте 2004. одбио да гласа за Џона Керија, који је победио у поменутој држави, нису битно утицали на резултате избора.