Како сам продао пијанино

Мора да је тај пијанино ташти много значио када је увек била спремна да каже: „Продаћете га само преко мене мртве”. Дошао је нажалост и тај дан и супруга и ја преломисмо да продајом „петрофа” решимо неколицину финансијских проблема. Добро сам се припремио, анализирао огласе, саветовао се са пријатељима и одлучио да га, барем за почетак, не дам за мање од 1.300 евра.

Усликао сам га и поставио оглас на два, три најпосећенија сајта. Осетивши се финансијски безбедно, као да сам већ обавио пола посла, већ сутрадан сам се код пријатеља додатно задужио и поручио му да ништа не брине јер стиже лова од клавира.

Додатно ме је осоколило то што се већ сутрадан јавио први потенцијални купац. Дочекао сам га са оним препознатљивим усхићењем које осећамо пред плату, још с врата сам га понудио кафом и пићем. Међутим, лик је одмах скренуо у собу са „робом”.

Онда је неким невиђеним захватима у неколико потеза раставио пијанино моје таште на неколико делова. Тако га је разголитио да би се јадни инструмент, да је живо биће, вероватно постидео. Тада сам схватио да је купац у ствари био и продавац, тачније препродавац који овакве предмете зна у душу. Далеко суровија од тога била је „дијагноза” коју је поставио:

– Ово не вреди много – сасуо ми је у лице. – Резонантна плоча му је на више места напукла што утиче на квалитет звука. Мољци су напали делове дрвене конструкције. Чекићи нису правилно распоређени и на томе би морало доста да се ради. Трећа педала помало заглављује. Механика није добра...

Не, доста више, помислио сам у себи. Мој сан о 1.300 евра распршио се у секунди. Више реда ради, а ваљда и зато што је то уобичајено, питао сам га колико он мисли да вреди и колико би дао.

– Ма, то што бих ја вама дао није ни за поменути. Ево, 400 евра.

– Толико!?

– Могао бих 450. Али то је задња цена.

Испратио сам га с нескривеним разочарењем, помало љут, не знам на кога, и пожелео му много среће у његовом послу. С наредним данима стигло је отрежњење. Кроз стан је прошло више потенцијалних купаца појачаних неким стручњацима, музичарима, професорима, клавир-механичарима... И сви, баш сви, поновили су ону бруталну причу о резонантној плочи, чекићима, мољцима, педали. Схватио сам да је то истина. Није помогло ни што сам цену на сајтовима из дана у дан обарао.

Тражио сам 600 евра, на крају и 500. И ништа. Био сам принуђен да донесем најтежу одлуку – позвао сам лика који ме је први посетио и понудио му пијанино за 450. Дошао је са носачима, исплатио ме и однео клавир. На зиду таштине соба остала је рупа, у успоменама моје супруге празнина, а у мом џепу 850 евра мање него што сам планирао.