Он и нико други

Европом 1969. године одјекују одјеци студентских немира. Враћам се са студија из Париза у Београд. Носим са собом бес студентске младости Европе. Европа се љуља захваћена протестима младих. Париз је велико бојно поље. Сорбона је у пламену. Све се измешало: нада, љубав, мржња.

Сви желе братство, једнакост, равноправност. Иако знају да је то далеки сан који многи неће никада досањати.

Београд је миран град. Лица људи су равнодушна, отупела. Разочарање је присутно и код младих и код старих. Све што је донела студентска побуна 1968. је нестало. Нестала је жеља за променама, за слободом и демократијом. Талас узавреле младости насукао се на бедеме хипокризије и лицемерства. Људи улицама иду као сенке. Сви говоре о прошлости, нико о садашњости и будућности. На лицима се чита: ова прилика се неће скоро указати наредним генерацијама. Стари су несрећни, млади разочарани.

Неколико година пре тога Телевизија Београд је емитовала серију „Луди, млади свет“ о новим рок групама. Модерно режиране ове емисије су изазвале велику пажњу и биле веома популарне међу младима. Рокери дуге косе, музика набијена енергијом, све је то било супротно важећем музичком укусу. Иако веома гледана, серија је брзо угашена.

Одлазим код Миодрага Маринковића, уредника Забавне редакције, нудим концепт емисије за младе. За дивно чудо, иако сам потпуно анониман, без икаквог искуства на Телевизији, уредник прихвата мој концепт. Упознајем Димитрија Станчуловића, редитеља који се тих дана вратио из Америке. Он је неколико година старији од мене и већ има ТВ искуства. Он предлаже једну револуционарну ствар: да емисију емитујемо директно из студија, са оркестром који ће свирати „живо“ и певачима који ће директно певати у микрофон. Нема play beck-a, нема фолирања.

Питање водитеља емисије није се постављало. Знали смо сви од почетка да то може да буде само Драган Николић. Он и нико други. Наш Џемс Дин. Бунтовник без разлога са Чубуре! Чувени лик из филма „Кад будем мртав и бео”, Џими Барка.

Опуштен, непосредан, искрен. Био је у стању да запева без гласа и да цео студио пева с њим. То је био он. Неспретан у покретима, вешт на речима. Зрачио је младалачком енергијом. Сви су га волели, многи су безуспешно покушавали да га имитирају. Драган је јединствен и непоновљив. Када се емитује „Максиметар” цела Југославија је испред телевизора. Једни гледају емисију зато што га воле, други зато што га мрзе. Он је све оно што они нису.

Звезда је рођена! Живот се са улице преселио у ТВ студио који је постао острво слободе. Једном месечно, један сат, „Максиметар” је био независна држава у којој су владали млади са Драганом на челу. Ту није био дозвољен приступ владајућој идеологији и политици. Ту су млади владали по својим правилима.

Драган је био вођа, он је командовао, прописивао начине понашања и облачења. Изван студија је владао један друг Вођа. Овде у студију је суверено владао Драган.

„Максиметар” је био држава радости, музике, песме, слободе. Сви су били равноправни, није било ни богатих ни сиромашних ни потлачених ни угњетаваних, ни владара ни поданика. Нико није одговарао за свој изглед, говор, мишљење. Сви су били богати јер сви су имали исти капитал: младост! То је била Нова Аркадија, земља срећних људи.

„Максиметар“ је као и Платонова „Држава” био идеалистички пројекат. И као свака идеална „држава” није могла дуго да опстане на балканској ветрометини. Пропаст је дошла када је власт схватила да је Драганова популарност толика да баца сенку на лик и дело великог Вође. А то је било недопустиво!

Власт је реаговала као што реагује свака власт: брзо и одлучно! Драган је позван у војску. Агонија „Максиметра” без Драгана је трајала кратко. „Максиметар” је убрзо угашен, његови становници су преко ноћи остарили. Све су изгубили осим сећања да су у једном тренутку били млади, срећни и слободни!

Сценариста емисије „Максиметар”