Нежна прича о глумцима

Глумачки тандем Добрила Боба Стојнић и Слободан Бештић годинама уназад планира да ради представу „Сара” према тексту „Сара или крик јастога” Џона Марела. Најпре је постојала идеја да представу реализују у кући Миланке Удовички у Земуну, али им због техничких услова то није пошло за руком. Вратили су се, ево, поново том комаду, а премијера представе „Сара” у режији Ферида Карајице, биће изведена вечерас у 20 сати у Дому Јеврема Грујића у Светогорској улици у Београду. Реприза је исте вечери два сата касније. „Сара” је уједно прва представа која се изводи у Дому Јеврема Грујића где ће публика имати прилику да у интимној атмосфери овог јединственог здања са богатом историјом проведе 80 минута у гостима код велике глумице Саре Бернар.

– Представа „Сара” говори о судбини глумца, са друге стране ова врста комада има квалитет, а то је – нежност. Јако ми је драго да на репертоару имам представу у којој та врста нежности и људскости, топлине избија у први план. Ово није политичка представа, мада сам у последње време пуно радио политичке теме. „Сара” је интимна, људска, духовита и нежна прича о људима: глумцима, каже Слободан Бештић уз напомену да представа отвара питање пролазности.

– Пратимо Сару Бернар, славну француску глумицу која је била легенда, а која последње дане проводи са секретаром Питуом покушавајући да напише своје мемоаре. Загледана је у сунце на тераси, а своје одбројане дане проводи играјући за сунце као једину публику. Кроз причу о Сари Бернар отварамо и питање: шта је човеков живот када све прође? Шта остане од успомена, поготово, у глумачком животу? Шта је оно што прелази са оне стране вечности? Шта човек може да уради у свом животу да би оставио траг за собом? Шта је уметност и људскост у основном смислу.

Слободану Бештићу лик секретара Питуа донео је нову позоришну свежину, будући да знамо колико је прижељкивао да тумачи једну комичну улогу. Иако је Питуа историјска личност у представи „Сара” приказан је као духовита личност.

–Дуго сам желео такву улогу. У представи „Сара” кроз лик Питуа тумачим више ликова да бих помогао Сари да освежи своје памћење: мајку, свету Софију, игуманију, Џерета продуцента из Америке, Оскара Вајлда... У глумачком смислу пружена ми је могућност да играм више ликова на духовит, а у исто време топао и нежан начин, јер између Саре и Питуа постоји не само пријатељство, него и љубав. Питу њу, заправо, обожава. Она је за њега дива која никада није превазиђена. Радећи овај комад проговорили смо и о Бекету, односно комаду „Срећни дани” у којем главна глумица преиспитује свој живот, закопана је у земљи до пола.... Бекет се бави питањем вечности и пролазности, иста тема али на други начин пропитивана је и у представи „Сара”.

По мотивима комада „Сара или крик јастога” својевремено је у Народном позоришту у Београду са великим успехом играна ова представа у тандему: Ксенија Јовановић и Милош Жутић.

– Наша представа „Сара” траје много краће, око 80 минута, акценат је мање на биографији Саре Бернар, а више на два јунака који покушавају да пронађу своју интиму, блискост и смисао у животу који је прошао.

Слободан Бештић познат по свом професионализму и у случају улоге Питуа откривао је постепено слојеве овог лика. Био је то, каже, и добар тренинг за његову душу:

– У случају Питуа постоји нешто што немам приватно тако много у себи, а то је та нека  врста посвећеног односа према другом бићу са толико нежности, топлине и шарма. Кроз овај процес покушао сам да своју душу истренирам да дођем до тог њиховог шарма, топлине коју тај човек носи. И то је нешто што глумца обогаћује. Са сваком улогом ми откривамо неки део себе, своје личности коју не можемо можда у животу да манифестујемо, а то је један од начина како се тренира душа. Други начин је приватан живот, однос према себи, према људима, према свету и живот. Одређени принципи које човек покушава да живи, а доследно, лепо и тачно тренирају душу. Свака врста унутрашње дисциплине карактера представља тренинг за душу, каже Бештић и примећује:

– Комерцијализација живота је узела маха. Прошли смо у овој земљи разне кризе, од када сам се родио био сам у кризама, а сада је дошла нова врста кризе, та комерцијализација која је са једне стране много пријатнија од осталих врста криза које смо имали 90 година прошлог века, рата и злостављања на свим нивоима.

Данас нас, тврди Бештић, злостављају забавом, комерцијализацијом рекламама, површношћу, глупошћу која се на свим нивоима негује, па то полако продире и у нашу професију да се човек осећа као да живи на малом острву и покушава да се заштити од толике силне комерцијализације, те кока-кола културе и представа корпоративног капитализма. А када то кажем мислим на чињеницу да смо врло често принуђени да тражимо спонзоре који имају своје захтеве да то буде јефтино, комерцијално, да се прода, да напуни салу...