Чији су Тадићеви милиони

Проевропска опција у Влади Србије, по свему судећи, још није спремна да провери коме припада оних 2,3 милиона гласача који су на прошлим председничким изборима између радикала Томислава Николића и демократе Бориса Тадића изабрали опцију „два”. Парламентарни избори, тврде извори „Политике” у странкама на власти (ДС, коалиција ДСС–НС и Г17 плус), највероватније неће бити одржани до јесени, а можда ни до краја године. И не само што неће бити избора него вероватно ни референдума (о наставку европских интеграција), којим је протеклих дана лидер Г17 плус Млађан Динкић „претио” мањинском, „народњачком”, делу владе.

Упркос разликама које се чине непомирљивим (баш као и пре скоро годину када је после три месеца преговора влада формирана) ниједан од три коалициона партнера нема намеру да напусти власт. У исто време све троје, дакле и ДСС који није подржао Тадића на изборима, „својатају” део гласова које је он добио 3. фебруара („народњаци” су после избора тврдили да су се њихови бирачи поделили између Тадића и Николића и да је Тадићев успех делом и њихова заслуга).

Лидер Г17 плус, који од избора на помен 2,3 милиона гласача користи искључиво заменицу за прво лице множине, а од пре неколико дана је себе прогласио особом која говори у њихово име (у емисији „Утисак недеље”) тврди да његов Г17 плус са ДС „има већину у влади и 2,3 милиона грађана”.

То што су изјаве Динкића, како тврде наши извори у ДС-у, изазвале буру негодовања у врху ове странке, могло би да наведе на закључак да или нису спремни да са Динкићем „деле” своју председничку победу или нису спремни да у овом тренутку проверавају да ли би Тадићево милионско бирачко тело било и на страни ДС. Или обоје.

Много безбедније је резултат председничких избора прогласити резултатом референдума (што су Г17 плус и ДС урадили после избора, а јуче је то поновио и Динкићев кадар у влади Томица Милосављевић) него се стварно упустити у такав ризик. Рано је за референдум, што је рекла јуче за „Политику” Нада Колунџија, шеф посланичке групе ДС у Скупштини Србије.

Наиме, све анкете спроведене на ову тему говоре да би референдумско питање било много комплексније него што је то представљено у председничкој кампањи. Истраживање агенције „Политикум” с краја прошле године показало је да улазак Србије у ЕУ подржава 71,55 одсто испитаних, али да у исто време 70,21 одсто истих испитаника не прихвата бржи улазак Србије у ЕУ уколико је оно условљено признањем независности Косова (тек 18,11 одсто њих је за ову опцију).

Невољност странака у власти, па и оних које припадају проевропском блоку да грађанима Србије заиста постави ово референдумско питање можда објашњава и следећи податак – за бржи улазак Србије у ЕУ условљен признањем независности Косова је само 32,5 одсто ДС-ових присталица, а чак 57,2 одсто је против. Највећи противници оваквог пута у Европу, нису како би се могло очекивати, радикали, већ управо ДСС-ове присталице које су 92,4 одсто против, а тек 5,9 одсто за.

Осим тога, излазак на нове, ванредне парламентарне изборе, у јеку косовске сецесионистичке кризе, како упозоравају и аналитичари, грађани би могли да протумаче као неодговорност власти. С друге стране, референдум би могао да разреши кризу у владајућој коалицији. Наиме, на референдуму би могла да се разреши дилема да ли су грађани спремни зарад уласка у ЕУ да „забораве” Косово (па чак и заувек). Међутим, референдум би, страхује се, могао да доведе до несагледивих расцепа у већ прилично подељеном друштву, какве смо већ виђали деведесетих година прошлог века. Довољно жива илустрација онога што би овакве поделе донеле може бити и онај дан у скупштини када је њој председавао Томислав Николић и када је изгледало да је сав гнев наталожен у посланичким клупама испливао на површину за скупштинском говорницом. 

„Грађани би највише волели ’и Косово и ЕУ’, али сад је питање „или-или” и морали би да се определе. Волео бих да не останемо и без једног и без другог”, упозорава политиколог Зоран Стојиљковић.

Да се пре уласка у Европску унију мора решити питање Косова сматрају и неки званичници ДС-а, али то нису спремни да кажу јавно. Јер, овако постављен проблем формулисан кроз флоскулу „или Косово или ЕУ” употребљава се за критику Коштуничине политике. Наиме, противници премијера тврде да је постављањем оваквог питања Коштуница довео Србију у ситуацију да мора нешто да изгуби од ова два, али у ДСС-у тврде да је Србију пред избор „Косово или ЕУ” ставила управо Европа својом подршком нелегалном отцепљењу дела Србије. 

Избори, сматра Стојиљковић, нису опција за ову прилику, јер „одговорна политика не излази на изборе у оваквој ситуацији”, и они се вероватно неће догодити док је год могућ договор о минимуму оперативних ствари. Нико у власти није спреман да преузме одговорност за расписивање избора, па ни ДС, који ће, каже наш саговорник, ускоро морати да се определи до које мере је спреман да толерише политику ДСС-а у влади.

„Одржива варијанта је она коју лепак власти држи заједно. То је најјачи лепак. То ће њима помоћи да остану заједно сигурно још неко време, а онда и то што других варијанти нема – нови избори не би довели до нове расподеле моћи. И на крају заједно ће их држати и сазнање да би се ономе ко први растури ову коалицију то обило о главу”, објашњава Стојиљковић.

То би делом могао да буде и одговор на питање за кога би гласало оних 2,3 милиона бирача. Или, за кога не би. А Винко Ђурић, директор агенције Ипресс, мисли да они не би нужно гласали за ДС. Гласачима ДС, Ђурић, сматра Тадићеве гласаче из првог круга председничких избора. Г17 плус, према његовој процени, овај пут могао би да остане испод црте и не пробије границу цензуса.

„Г 17 не може да се позива на та два милиона гласова, то нису њихови гласачи”, каже Ђурић. Као и неки политичари „народњачког блока ” и наш саговорник сматра да је Коштуничина национално-демократска опција допринела порасту популарности проевропског блока.

„Када је формирана влада они су се, мимо својих убеђења, прикључили тој његовој идеји и на томе касније освојили преко два милиона гласова. Сада би то да капитализују”, каже Ђурић, чија је процена да то неће бити тако лако.

Прво, зато што, како истиче и Стојиљковић, нису сви Тадићеви гласачи гласали и за улазак Србије у ЕУ, па нису ни сигурни гласачи ДС-а, баш као што ни сви радикалски гласачи нису против уласка у ЕУ.

„Тадићеви милиони” могли би да се распу и због љутње његових гласача који чињеницу да ДС неће да изађе из Коштуничине владе могу тумачити као издају.