Суседскa условљавања

Стагнација у регионалној сарадњи на Балкану у мору текућих криза пролази мање запажено иако се ради о веома значајном механизму за укупну стабилност и даљи одрживи развој региона. А да та стагнација заиста постоји потврђује одсуство динамике у реализацији политичких циљева у овој сарадњи и одлагање стратешких инфраструктурних пројеката о којима је већ раније постигнут политички консензус. Отворена питања поново ступају на политичку сцену. Најновије актуелизовање српског питања у српско-хрватским односима то најбоље одсликава, док све чешће посете Београду лидера српске мањине у Хрватској, члана хрватског Сабора и председника СНВ др Пуповца, о томе недвосмислено сведоче. Доказ више је и то да приликом посета Београду др Пуповац углавном заобилази „свог“ хрватског амбасадора.

Избегличка криза и њени ефекти су важан разлог поменуте стагнације. ЕУ је, наиме, главни мотивациони фактор регионалне сарадње, а управо њу је избегличка криза најснажније погодила и условила редефинисање сопствених приоритета. Регионална сарадња се у последње време свела превасходно на безбедносна питања у функцији парирања изазовима избегличке кризе. Истовремено се показало да низ регионалних иницијатива које формалноправно и политички делују у региону (Црноморска економска, јадранско-јонска, Југоисточноевропски процес, Дунавска стратегија итд.), без суштинског ангажовања ЕУ, нису објективно у стању да ефикасно делују у прилог динамичног развоја регионалне сарадње. Од ове оцене делимично одудара најновији механизам – Берлински процес – који је управо и настао као покушај да се регионална сарадња покрене на „здравим и реалним“ основама. Остварена је почетна динамика: утврђена је листа инфраструктурних пројеката, институционализована сарадња комора, покренут је механизам решавања билатералних спорова. Али је и ово због актуелних криза и „нових“ приоритета ЕУ (институционалне реформе, избегличка криза, стање еврозоне), и Немачке као покретача процеса, сада у својеврсном стању мировања. Ако се текућа стагнација регионалне сарадње даље продуби прерашће у кризу са елементима јачања утицаја једностраних интереса појединих субјеката и нове динамике отворених питања у суседским односима.

Када је реч о Србији, регионална сарадња је важна јер је значајан инструмент политике владајуће елите према евроинтеграцијама и одрживом развоју, с једне, и инструмент релаксирања отворених питања у билатералним суседским односима, с друге стране. Најављују се отварања друга два приоритетна поглавља 23 и 24 у приступним преговорима Србије са ЕУ. Са њима се отвара и веома значајно питање заштите националних мањина које се код већине наших суседа високо котира на интересној политичкој лествици приоритета у вези са приступним преговорима. Хрватска то континуирано даје до знања у свакој прилици, с јасном поруком да ће тим питањем условљавати Србију на путу ка ЕУ. Ваља подсетити да је својевремено председник Србије Тадић у Бриселу морао увече са румунским председником Басескуом да потпише записник о мањинској проблематици с посебним условима за статус румунске мањине како би овај сутрадан позитивно гласао за статус кандидата Србије за ЕУ. Румунија и даље високо третира своје мањинско питање и познате захтеве око Влаха у Србији и реално је очекивати да га активно поставља и кроз ЕУ. Бугарска је такође активно са истим интенцијама у ЕУ отворила своје мањинско питање у Србији. Мађарски крајње десни Јобик у Европском парламенту и ЕУ у целини неће одустати од великомађарских захтева према Војводини. Све у свему, имајући у виду и најновије поруке из Загреба, Београду предстоји нова динамика у регионалним и суседским односима. Задатак за нову владу или не, Србија ће се у наредном периоду суочити с наведеним питањима. При томе ослањање превасходно на ЕУ у условима озбиљних криза са којима је суочена неће и не може бити довољно.

Дипломата у пензији