Брисел, огледало Европе

После Париза, дошао је на ред и Брисел. Без икакве жеље да будем контроверзан, могу рећи да смо могли да предвидимо да ће се напад десити и овде. Удар на Брисел је удар на симбол Европске уније, али и на град, који као најразноврснији европски град представља Европу у Европи.

Наиме, Брисел је други град на свету по броју становника који су рођени изван Белгије (чак 62 одсто бриселске популације), судећи по истраживању Међународне организације за миграције. Неки подаци указују да у граду живи више од 160 различитих националности, што га чини космосом за себе. Поред 28 нација Европске уније, држављана других европских земаља попут Србије, у Брисел су се населили и Мароканци, Алжирци, становници некадашње белгијске колоније Конга и многи други. Град је препун контраста, те се тако српска црква Светог Саве налази у срцу Моленбека, кварта познатог протеклих дана по хапшењу терориста осумњичених за новембарске нападе у Паризу.

Таква разноврсност је производ бриселске слободе, али и разлог зашто се слобода осећа у бриселском ваздуху; јер вам он дозвољава да будете шта желите, у границама закона. Парадоксално је да је тако разноврстан и слободан Брисел престоница Европске уније, којој разноврсност постаје све својственија, а коју, услед терористичких напада и избегличке кризе, све теже подноси.

У самом Бриселу такође постоје два света: онај ЕУ и онај који не припада ЕУ. Брисел је као такав космос у космосу, Европа у Европи. Људи који раде за институције ЕУ или око њих готово су по правилу минимално интегрисани у бриселско разноврсно друштво. Интегрисани смо тек толико да сви једемо мароканске палачинке, изнајмљујемо станове од Белгијанаца, плаћамо порез и редовно купујемо чоколаду. Као што је идеја садашње уједињене Европе све даља од срца Европљана, тако је и сама бриселска ЕУ заједница одвојена од бриселске или европске реалности. У оба случаја је комуникација минимална, а фрустрација узајамна.

Европска/бриселска слобода се претворила у сопствену контрадикторност коегзистенције и политичке коректности без жеље да се статус кво промени било набоље било нагоре. Европа је постала заробљеник сопствене промашене политике интеграција и недовршене политичке интеграције. Куда год да се погледа, недостаје или сарадње међу државама чланицама или ЕУ овлашћења за решавање горућих проблема.

Јасно је да ЕУ вапи за суштинским реформама. Али као да смо сви замрзнути у тренутку ишчекујући велики потрес који би нас натерао лидере и људе на искрени дијалог о реформи ЕУ и на промене. Ни избегличка ни грчка дужничка криза нису биле довољне. Кризе су постале свакодневица, акумулирајући жеђ незадовољства која неће бити утажена у скорије време. Ту је и замка ЕУ лидера. Да ли започињати значајне реформе узаврелих глава и срца или сачекати да се кризе некако разреше, па онда кренути у преговоре о коренитој реформи ЕУ? Чини се да се прави дијалог о томе шта представља уједињена Европа и куда иде одлаже за неке боље дане за које нико не зна да ли ће стићи. Велики ЕУ интеграциони пројекат више ни нема државника великог формата који би тим пројектом руководили.

Ја сам умерени оптимиста. Сетимо се да је Европа изродила концепте демократије и хуманизма. Да ли је будућност Европе баш у Европској унији или некаквој другачијој, али сличној, творевини, остаје тек да се види. Надам се да ће слобода опет изродити нову „стару Европу”.

*Консултант за политике ЕУ