Brisel, ogledalo Evrope

Posle Pariza, došao je na red i Brisel. Bez ikakve želje da budem kontroverzan, mogu reći da smo mogli da predvidimo da će se napad desiti i ovde. Udar na Brisel je udar na simbol Evropske unije, ali i na grad, koji kao najraznovrsniji evropski grad predstavlja Evropu u Evropi.

Naime, Brisel je drugi grad na svetu po broju stanovnika koji su rođeni izvan Belgije (čak 62 odsto briselske populacije), sudeći po istraživanju Međunarodne organizacije za migracije. Neki podaci ukazuju da u gradu živi više od 160 različitih nacionalnosti, što ga čini kosmosom za sebe. Pored 28 nacija Evropske unije, državljana drugih evropskih zemalja poput Srbije, u Brisel su se naselili i Marokanci, Alžirci, stanovnici nekadašnje belgijske kolonije Konga i mnogi drugi. Grad je prepun kontrasta, te se tako srpska crkva Svetog Save nalazi u srcu Molenbeka, kvarta poznatog proteklih dana po hapšenju terorista osumnjičenih za novembarske napade u Parizu.

Takva raznovrsnost je proizvod briselske slobode, ali i razlog zašto se sloboda oseća u briselskom vazduhu; jer vam on dozvoljava da budete šta želite, u granicama zakona. Paradoksalno je da je tako raznovrstan i slobodan Brisel prestonica Evropske unije, kojoj raznovrsnost postaje sve svojstvenija, a koju, usled terorističkih napada i izbegličke krize, sve teže podnosi.

U samom Briselu takođe postoje dva sveta: onaj EU i onaj koji ne pripada EU. Brisel je kao takav kosmos u kosmosu, Evropa u Evropi. Ljudi koji rade za institucije EU ili oko njih gotovo su po pravilu minimalno integrisani u briselsko raznovrsno društvo. Integrisani smo tek toliko da svi jedemo marokanske palačinke, iznajmljujemo stanove od Belgijanaca, plaćamo porez i redovno kupujemo čokoladu. Kao što je ideja sadašnje ujedinjene Evrope sve dalja od srca Evropljana, tako je i sama briselska EU zajednica odvojena od briselske ili evropske realnosti. U oba slučaja je komunikacija minimalna, a frustracija uzajamna.

Evropska/briselska sloboda se pretvorila u sopstvenu kontradiktornost koegzistencije i političke korektnosti bez želje da se status kvo promeni bilo nabolje bilo nagore. Evropa je postala zarobljenik sopstvene promašene politike integracija i nedovršene političke integracije. Kuda god da se pogleda, nedostaje ili saradnje među državama članicama ili EU ovlašćenja za rešavanje gorućih problema.

Jasno je da EU vapi za suštinskim reformama. Ali kao da smo svi zamrznuti u trenutku iščekujući veliki potres koji bi nas naterao lidere i ljude na iskreni dijalog o reformi EU i na promene. Ni izbeglička ni grčka dužnička kriza nisu bile dovoljne. Krize su postale svakodnevica, akumulirajući žeđ nezadovoljstva koja neće biti utažena u skorije vreme. Tu je i zamka EU lidera. Da li započinjati značajne reforme uzavrelih glava i srca ili sačekati da se krize nekako razreše, pa onda krenuti u pregovore o korenitoj reformi EU? Čini se da se pravi dijalog o tome šta predstavlja ujedinjena Evropa i kuda ide odlaže za neke bolje dane za koje niko ne zna da li će stići. Veliki EU integracioni projekat više ni nema državnika velikog formata koji bi tim projektom rukovodili.

Ja sam umereni optimista. Setimo se da je Evropa izrodila koncepte demokratije i humanizma. Da li je budućnost Evrope baš u Evropskoj uniji ili nekakvoj drugačijoj, ali sličnoj, tvorevini, ostaje tek da se vidi. Nadam se da će sloboda opet izroditi novu „staru Evropu”.

*Konsultant za politike EU