Епизоде из сарајевских таксија

Сарајево – Ако се путнику намернику, који у главни град Босне и Херцеговине стиже авионом, посрећи па му лет не касни или не буде отказан због магле и смога, што овде није тако ретка ситуација, или неке сасвим друге непредвиђене околности, следи му нова игра на срећу – тражење таксија који ће га по регуларној цени одвести до жељене адресе. Уколико није добро поткован информацијама, највероватнији сценарио јесте да ће га та вожња, као и у Београду, коштати макар дупло скупље.

Чим изађете са аеродрома, сачекаће вас љубазни таксисти, понудити превоз добрим аутомобилима на којима уредно стоје табле „Сарајево такси”. Тада још не знате да овај највећи сарајевски такси-превозник има монопол на такси-стајалиште на аеродрому. Не знате ни да чим изађете из круга ваздушне луке чекају други таксисти, спремни да десетак километара колико има до центра града возе по таксиметру. Мислећи да немате избора, улазите право код „монополиста”. За сваки случај се правите да познајете град, па сигурним гласом изговарате име улице у центру, не питајући за цену, јер би то могло да вас ода и да покаже да баш и немате представу о раздаљини.

Таксиста ће одмах започети љубазну конверзацију. Тоном којим се прича са старим пријатељем, разбиће вашу предрасуду да Београђани можда баш и нису добродошли. Успут ће се распитивати јесте ли први пут у Сарајеву, препоручиће вам где да једете, поредиће цене у Сарајеву и Београду, разменићете информације о деци, сложићете се да се тешко живи у обе земље и тек после неколико минута, ужаснути ћете схватити да таксиметар није укључен.

Али, како сад прекинути то пријатељско ћаскање питањем о таксиметру? Кад то некако ипак превалите преко уста, очекујући можда и увређено лице поред вас, таксиста само весело одмахује руком: објашњава да је са таксиметром или без њега, цена код свих око 30 марака (1.800 динара). Опет не бисте да га увредите, па стидљиво помињете да сте чули да километар вожње кошта једну марку, а да од аеродрома до центра има десетак километара. Чућете презриво да само „папци” причају да је аеродром тако близу. И како сад још нешто да питате на ту тему, а да не испаднете „папак”?

Ако нисте од оних који су склони да покваре пријатељство због „ситнице”, прихватићете ово објашњење, надајући се да ћете цену можда успети да спустите кад стигнете на жељену адресу и затражите рачун који би требало да буде крунски доказ евентуалне преваре. Наставићете ћаскање као да ништа није било све до циља, а кад коначно затражите рачун, одговор је – нема проблема. На некаквом блокчићу ће написати цену, каобајаги ставити параф, отцепити папир и тутнути вам у руку. Растајете се као најбољи пријатељи, он одлази, ви гледате у рачун на којем нема ни знака ни печата фирме. Схватате да сте преварени, али ваљда због оног разговора и извесне дозе шарма с којом је све то изведено, чак и не осећате љутњу.

Она ће се јавити касније, кад сазнате да је по таксиметру цена два и по пута нижа. Али то је школа коју платите само једном. Осим ако не налетите на неког од „дивљих” таксиста, којих има и у граду на Миљацки, а на које се они легални често (и углавном узалудно) жале. Свака сличност са Београдом је случајна.

Ипак, такси у Сарајеву је јефтинији него у Београду. Старт кошта марку и по (око 90 динара), пређени километар марку. Цена је иста у свако доба дана, нема друге и треће тарифе, и викендом и празницима. Возе по таксиметру и неће пробати да продуже вожњу возећи околним улицама, нити ће је одбити ако је кратка релација. То наравно не значи да би се обрадовали ако им уђете у ауто и уместо „добар дан”, кажете „нећу далеко”.

Има и жена таксиста, па је некада њихов пол, а не возачка вештина, разлог да муштерија тражи баш њих или да баш у њихово возило не уђе.

Једна од њих својевремено се пожалила како јој највише проблема задају вехабије: „Ови нови муслимани неће са женама да се возе. Дигну руку, зауставе ме, а кад приђем близу и кад виде да сам жена, одустају. Нема те силе која ће их натерати да седну са женом у такси. Али зато њихове жене траже искључиво жене таксисте.”

Сарајевски таксисти су увек добар извор информација, макар кад је реч о добрим, а повољним мајсторима за кола. Тако ће рећи да сервиси у Сарајеву „деру” и да зато они кола „раде” с друге стране ентитетске линије, у Источном Сарајеву. До тамо, ипак, не могу да возе муштерије. Бар не по таксиметру и са таблом на крову. Прописи су такви да таксисти из Федерације БиХ не могу да обављају ту делатност на територији Републике Српске и обрнуто. Па се онда сналазе и скидају таблу на невидљивом улазу у други ентитет, на пример на Добрињи, где Булевар Мимара Синана неприметно постаје Улица Српских владара.