Устав, од квартова

У време расправа између Београда и Новог Сада на тему уставног права на седам одсто од буџета Србије или његовог ускраћивања, ондашњи председник Борис Тадић, по сећању парафразирам, изјавио је да он не види чему толика халабука када је Београд удаљен од Новог Сада само пола сата вожње у свету већ освојеним брзинама на модерним пругама.

У мојој згради колективног начина становања постоје два улаза. Један од другог удаљени су неких четрдесетак метара, дакле, много су ближи од оних „пола сата“ удаљености Новог Сада и Београда. И поред тога ја нисам заинтересован за оно што се ради на улазу који није мој, а тако је близу. Мене интересује пре свега сопствени улаз, да ли лифт ради, да ли је ходник окречен, да ли су исправне све сијалице, нарушавају ли се ред и пристојност... Овде нису важни метри или километри растојања, важна је логика сопственог микрокосмичког простора у коме проводим не само највећи део дана већ и живота. Не желим да размишљам „метарском логиком“, хоћу да знам правила кућног савета, кварта, месне заједнице, локалне самоуправе, регије, државе, њихове програме, учинке, извештаје. Шта ако је то све нејасно, магловито, „уставно“ из 2006. Наши уставописци, Коштуница, Тадић, Николић (...), као да су градили кућу од крова. Темељи су толико нефундирани да је чак у зидању заборављена уградња једног од стубова носача – месна заједница која ни једном речју није поменута у Уставу, а у њој је живот најгушћи, с највећом фреквенцијом. Амерички систем отишао је корак даље, дефинисао је чак и нижи облик организовања од месних заједница – квартове – и њима оставио део убраног пореза на некретнине с тог подручја, али за три строго коришћене намене, за обданишта, ватрогасце и квартног полицајца, да чувају имовину и људе, посебно оне најмлађе. Ми смо негде у мислима затурили чак и целу месну заједницу.

Кад и ако будемо претресали Устав, ред би био да кренемо од темеља, од квартова, месних заједница, локалне самоуправе, па до регија и централних органа власти. Међу њима треба изделити улоге, распоредити облике друштвене одговорности, па тек онда права. Нашло би се места и за регије на темама за које је држава превисока, а локална самоуправа преуска. Из „шпила“ ових тема извући ћу само једну, за илустрацију. Сведоци смо да сваке године мало јача киша поплави јужни и источни део Србије. Ето, праве теме за ту регију. Обалоутврде се не могу градити од једне до друге границе атара општина. Речица или река тражи регулацију целином свог тока. Ту је општинска власт преуска, а државна има већих и сложенијих проблема. Регије, што би рекао Лала, потаман. Услов је само да се ова врста тема прецизира у Уставу, да се регије учине одговорним за њих, да им се обезбеди „соба за издавање“, читај извори финансирања, да им се остави део прикупљених пореза на том подручју, а не да чекају милост и добру вољу органа из централног трезора. Друге регије имаће другу врсту приоритета, јер им конфигурације, природне, економске, историјске и демографске нису исте. Колико год су важни извори средстава, толико је још важнија намена за које се та средства у регијама могу користити. Устав из 2006. није прецизирао ни једно ни друго, све је препустио законима и свађама острашћених представника партија у Скупштини Војводине и парламенту Србије. Као једна од последица ове врсте анахроности нашег Устава скоро сваке године се навлаче гумене чизме, спуштају чамци за спасавање, обећава да ће држава из централне касе одмах реаговати, угроженом народу помоћи, што је по свом карактеру последично, а по природи право лице популизма. Тако то траје деценијама.

Пракса у свету је, пак, другачија. По уставном устројству Италија није федералистички конципирана земља, али има јаке регије које кад загрме против неке одлуке централне власти, тресе се администрација у Риму. Тамо одавно сви путеви не воде у Рим. Узмите у руке читанку Јужног Тирола и видећете како је ова област заостајала скоро све до 1960, а онда су се на италијанском врху свестрано анализирали разлози таквог стања. После тога Јужни Тирол је добио проширено заокружен статус регије, знатна средства прикупљена на том подручју остала су тамо, да би данас то био најразвијенији део Италије. Нама треба ова врста заокрета, треба нам уставотворна скупштина с једном једином тачком дневног реда: доношење новог Устава Србије. Већинска Србија сиромаши, образовани је напуштају. Устав томе (при)помаже.

Публициста, члан савезне владе у мандату Милке Планинц