За мисли се не одговара

За многе, већ увелико навикнуте на типичне „хашке аршине” дељења правде, као „гром из ведра неба” одјекнула је вест о ослобађајућој пресуди изреченој др Војиславу Шешељу у Хашком трибуналу. Мало ко је то очекивао, а сам др Шешељ је недавно изјавио да очекује драконску казну и за себе и за Радована Караџића. То се обистинило у односу на првог председника Републике Српске, али не и у погледу самог Шешеља, који је ослобођен свих оптужби.

Иако за детаљније анализе треба сачекати писану пресуду, већ сад се може приметити да становиште већине судија у првостепеном већу – где је свакако кључан био председник већа судија Антонети – одговара ономе што је класично кривичноправно резоновање, а то је да се за мисли никада кривично не одговара, док се за изговорене речи, по правилу, не одговара осим када се недвосмислено може утврдити узрочно-последична веза између вербалног изражавања и конкретног злочина.

Није спорно да је током грађанског рата у некадашњој СФРЈ, нажалост, било пуно злочина. Грађански, а неко би рекао и братоубилачки ратови, и иначе су најкрвавији оружани сукоби. Злочина је било на свим зараћеним странама. Хашко тужилаштво није доказало да су говори др Војислава Шешеља, без обзира на њихову жестину или тон, који некима није допадљив, код конкретних људи створили или учврстили вољу да изврше кривично дело, што би могло бити подстрекавање, нити да је Шешељ у односу на конкретна лица својим радњама деловао као помагач или да је „подржавао” њихова кривична дела. Већина судија је оправдано закључила да нико не може бити одговоран за саучесништво у виду подстрекавања или помагања тако што би деловао сасвим апстрактно у односу на неодређена лица и њихове потпуно недефинисане, већ само могуће злочине, чак и када би такве радње, евентуално и изоловано посматрано, могле да се сматрају радњама помагања или подстрекавања.

Шешељу је највећа опасност претила од конструкције „заједничког злочиначког подухвата”, која представља хашку варијанту кривичноправне концепције завере у англосаксонском праву. За ту концепцију многи аутори из самог англосаксонског правног света истичу да је веома контроверзна, јер је изузетно опасна за одбрану, а истовремено веома прикладна за оптужбу, те често сасвим „бланко” омогућава да се рутински оптуже и осуде особе које су веома „удаљене” од непосредног извршења кривичног дела. Чак се у Хагу ова конструкција, која се своди на „гађање сачмом” у широком снопу, када свакако „неко мора бити погођен”, илуструје једном ироничном игром речи. Њена енглеска скраћеница JCE (Joint Criminal Enterprise) објашњава се као – „Just to convict everybody”. То значи – „згодно да се осуди било ко”, што је, наравно, „сан сваког малициозног тужиоца”.

Кључне компоненте заједничког злочиначког подухвата, који је у хашкој пракси досад често имао изразито „каучук карактер”, јесу постојање тзв. злочиначког плана, који не мора бити формалан и прецизан, те било какав релевантан допринос конкретног лица остварењу таквог плана. Већина судија није прихватила да је др Шешељ био део таквог плана, нити да је својим радњама на неки релевантан начин доприносио злочинима, а чини се да је судија Антонети у великој мери довео у питање уопште и постојање неког злочиначког плана, нарочито када се ради о идеји „велике Србије”. То ће, наравно, разгневити многе у тзв. региону, па и неке „љубитеље хашке правде” код нас. Исти они који су често хвалили Хашки трибунал као савршени инструмент правде сада ће бацати „дрвље и камење” на једно његово првостепено веће. На мети ће, пре свега, бити судија Антонети. То је потпуно неоправдано. Формално посматрано, судија има право и дужност да пресуду заснива на свом слободном уверењу, а суштински гледано, било је крајње време да се у једној хашкој пресуди предност да чисто кривичноправном вредновању чињеница.

Не треба заборавити да се овде ради само о првостепеној пресуди. Врло је вероватно да ће се тужилаштво жалити. Када се ради о будућој могућој одлуци жалбеног већа, она каква год била, неће суштински умањити значај кривичноправних аргумената из првостепене пресуде. Судије жалбеног суда су у „нормалном правосуђу” начелно вишег ранга и искусније него првостепене судије. Жалбени суд се по сили закона сматра „паметнијим”, а у Хашком трибуналу су исте судије, од случаја до случаја, било „првостепенци”, било апелационе судије, па стога, жалбено веће свакако није „паметније” од првостепеног.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду, председник Удружења правника Србије