Дилетантска дружина

Оно што се већ може са приличном сигурношћу тврдити, а види се, што се каже, и голим оком, јесте чињеница да живимо у држави којом руководе дилетанти сваке врсте. Од оних најбезазленијих, као што су новопостављени управници културних установа, па до оних од којих нам зависи живот. Свуда око нас су нестручни, нешколовани, неискусни, незаинтересовани и сви су они на положај дошли партијском припадношћу или, што је још горе, приватним односом са људима из власти.

Али појам дилетантизам (итал. dilettare, љубав према уметностима или вештинама, бављење нечим из љубави, а не по позиву, професионално) није одувек имао пежоративни, поспрдни призвук. Узмимо за пример историју позоришне уметности на нашем тлу. Почеци позоришта у Срба везују се за групе дилетаната, људи нестручних и неквалификованих за позоришне послове, који су, међутим, својом љубављу за театар и великим ентузијазмом неукој публици приближили чаролију позоришта.

Прва јужнословенска професионална позоришна дружина настала је 1838. у Новом Саду. Било је то Летеће дилетантско позориште (Сербско дилетант-содружество). Извођачи прве представе „Инкле и Јаринка”, комада Јоакима Вујића, који је поставио сам аутор, били су ђаци новосадске гимназије и одрасли аматери. Да је публика добро примала глумце Летећег дилетантског позоришта, показује пример гостовања у Земуну, где су играли „Милоша Обилића” Јована Ст. Поповића. Када су Милоша, после сцене у којој убија Мурата, опколили Турци – на сцену је утрчао познати адвокат Манић и, занет представом, узвикнуо: „Удри, Милошу, где год кога ухватиш и дохватиш!”

Године 1841, 7. новембра у Београду, у Позоришту на Ђумруку одржана је прва представа са дилетантима – „Краљевић Марко и Арапин”. Позориште је организовао српски редитељ, сценограф, глумац, писац и просветни радник Атанасије Николић. Први глумци су били аматери – ученици Лицеја. Тада је штампан први позоришни плакат код нас и расписан први књижевно-драмски конкурс за дела „по народном карактеру и обичајима устројеним”. Позориште се одржало само годину дана.

Широм Србије, и у осталим јужнословенским крајевима, почеле су да ничу дилетантске трупе. Тако је Јован Ђорђевић, писац текста за химну „Боже правде”, са групом младих људи 1850. године покренуо дилетантско позориште из кога је, на његову иницијативу, настало Српско народно позориште, у коме је од јула 1861. он био и потпредседник Позоришног одбора, управитељ, драматург и писац патриотске драме „Маркова сабља” (1872).

У Вршцу је године 1844, такође, основано Српско дилетантско позоришно друштво, а прво дилетантско позориште града Параћина основала је група заљубљеника окупљена око Десимира Милојковића, разводника са треће галерије Народног позоришта у Београду, учесника војничког позоришта у Бизерти и власника фабрике бомбона у Параћину. И тако редом…

Испоставило се, међутим, да љубав према театру није довољна. Публика је почела да препознаје мањкавости аматерског приступа позоришту, па је млади Бранислав Нушић, који је 1873. приликом гостовања Димићеве путујуће трупе у Смедереву први пут видео позоришну представу, закључио: „Једно позориште требало би да има: старијег глумца који би био и управник, редитеља, глумца – љубавника, глумца – комичара, глумца – певача, два млада глумца, два почетника, глумицу – драмску, глумицу – певачицу, глумицу – љубавницу (млађу), две млађе глумице (обичне), две почетнице, капелника, суфлера и сталног момка.” Корист од овога би била што би се „у Србији укинуо глумачки пролетаријат, који с дана на дан, и по бројности својој и по покварености, постаје све опаснији елеменат по друштво”.

Као што се може приметити, млади Нушић је брзо схватио како дилетантизам, када узме маха, постаје сопствена супротност. Да се разни љубитељи или они који сами себе (без икаквог доказа) сматрају довољно способним не могу бавити озбиљним послом. За разлику од дилетаната, професионалцима позив представља животно опредељење, а не успутну станицу, хоби или разбибригу. Чињеница да су за свој посао плаћени обавезује их на озбиљан рад и стално усавршавање. Али оно што је најбитније, они познају институцију одговорности. Није потребно да иx неко надгледа, сами себи су најстрожи критичари.

На другој страни, дилетантизам неминовно води у деградацију, пропаст професије. А затим почиње да се ланчано руши и све остало, као кућа од карата. Али то ћу препустити вашој машти…

Редитељ