Схватила сам да не приступам клубу „баба”

Мишљење професора Војина Ракића изнето у „Погледима” 31. марта навело ме је да се поново преиспитам пошто спадам у групу коју је професор именовао као „лекари који су некада важили за озбиљне, а под старе претпензионерске или пензионерске дане улазе у траварске воде”.

Ја сам педијатар, радим у болници и пред пензијом сам. Пре пет година сам се сусрела са хомеопатијом као пацијент (успешно излечена главобоља од које сам патила целог живота). Затим сам открила: 1. да у Српском лекарском друштву постоји школа хомеопатије (коју је водио проф. Медицинског факултета Милош Поповић); 2. да активно ради Хомеопатска секција, као и Секција за акупунктуру; 3. да је 2005. године у нашој држави донет Закон о здравственој заштити који је именовао и хомеопатију и акупунктуру као признате терапеутске методе; 4. да је на Конгресу Међународне хомеопатске медицинске организације у Паризу 1994. године тадашњи секретар Светске здравствене организације за традиционалну медицину др Чанг известила о укључивању хомеопатије у здравствене системе многих земаља (до тада су то урадиле Немачка, Велика Британија, Швајцарска, Индија, Грчка, Канада, САД итд.).

Због свега тога и због многих других чињеница, а посебно онога што могу да кажу пацијенти који се лече хомеопатијом, схватила сам да не приступам клубу баба „које успешно лече болести које медицина не лечи” него да, завршавајући школу при Српском лекарском друштву, упознајем нешто што је признати вид лечења у великом делу света.

Схватила сам да пружити помоћ оболелом човеку не подразумева само написати му рецепт за лекове, већ да је исцељење могуће на различите начине. Ми који се бавимо великим послом помоћи оболелима имамо обавезу да је пружимо на најбољи начин. А све начине треба познавати, па судити.

*Лекар