Shvatila sam da ne pristupam klubu „baba”

Mišljenje profesora Vojina Rakića izneto u „Pogledima” 31. marta navelo me je da se ponovo preispitam pošto spadam u grupu koju je profesor imenovao kao „lekari koji su nekada važili za ozbiljne, a pod stare pretpenzionerske ili penzionerske dane ulaze u travarske vode”.

Ja sam pedijatar, radim u bolnici i pred penzijom sam. Pre pet godina sam se susrela sa homeopatijom kao pacijent (uspešno izlečena glavobolja od koje sam patila celog života). Zatim sam otkrila: 1. da u Srpskom lekarskom društvu postoji škola homeopatije (koju je vodio prof. Medicinskog fakulteta Miloš Popović); 2. da aktivno radi Homeopatska sekcija, kao i Sekcija za akupunkturu; 3. da je 2005. godine u našoj državi donet Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji je imenovao i homeopatiju i akupunkturu kao priznate terapeutske metode; 4. da je na Kongresu Međunarodne homeopatske medicinske organizacije u Parizu 1994. godine tadašnji sekretar Svetske zdravstvene organizacije za tradicionalnu medicinu dr Čang izvestila o uključivanju homeopatije u zdravstvene sisteme mnogih zemalja (do tada su to uradile Nemačka, Velika Britanija, Švajcarska, Indija, Grčka, Kanada, SAD itd.).

Zbog svega toga i zbog mnogih drugih činjenica, a posebno onoga što mogu da kažu pacijenti koji se leče homeopatijom, shvatila sam da ne pristupam klubu baba „koje uspešno leče bolesti koje medicina ne leči” nego da, završavajući školu pri Srpskom lekarskom društvu, upoznajem nešto što je priznati vid lečenja u velikom delu sveta.

Shvatila sam da pružiti pomoć obolelom čoveku ne podrazumeva samo napisati mu recept za lekove, već da je isceljenje moguće na različite načine. Mi koji se bavimo velikim poslom pomoći obolelima imamo obavezu da je pružimo na najbolji način. A sve načine treba poznavati, pa suditi.

*Lekar