Anatomija srpskog pravosuđa: reforme i amnezija

Gospođa Nata Mesarović bi trebalo da zna da je Slavko Ćurivija ubijen 11. aprila 1999. godine, a ne 1. aprila kako je napisala. Najpre sam pomislio da je reč o slučajnosti koja može da se dogodi prilikom pisanja teksta, ali na moje iznenađenje, ona potvrđuje neznanje još jednom kada piše da je „Okružni sud u Beogradu zaprimio predmet zajedno sa žalbama branilaca okrivljenog dana 20. 4.1999, znači, 20 dana posle ubistva Slavka Đuruvije…”. Dakle, gospođa Mesarović i danas ne odustaje od svoje verzije da je Đuruvija ubijen 1. aprila, što bi u svakom drugom slučaju bilo dovoljno da se ne ulazi u bilo kakvu ozbiljnu polemiku sa nekadašnjom glavnokomandujućom srpskog pravosuđa. 
Ali taj 11. april 1999. godine jedan je od najmračnijih i najjezivijih dana moderne srpske istorije, kada je u haustoru zgrade u kojoj je živeo, mučki ubijen jedan od najvećih srpskih novinara. Taj dan je crna rupa kolektivne srpske savesti i red je da se Nata Mesarović, sklona držanju moralnih, stručnih i profesionalnih lekcija, uz nekoliko uvijenih pretnji koje mi je uputila, udostoji da, posle 26 godina, konačno zapamti kada je Đuruvija izveden pred streljački stroj. Ne zbog mene i nje, već zbog mladih ljudi koji tada nisu rođeni, a koji moraju da čuvaju uspomenu na novinara koji je ubijen zbog svojih stavova, profesionalizma i borbe protiv režima Slobodana Miloševića. 
Dobro je, ipak, što se gospođa Mesarević sada makar seća ovog slučaja jer kada su je kolege iz Radija Slobodna Evropa pitale 2012. godine za njeno učešće u ovom slučaju, ničega se nije sećala. 
Činjenica je da su sa Slavkom Ćuruvijom osuđena još dva novinara „Dnevnog telegrafa” Zoran Luković i Srđan Janković. Kako je Ćuruvija likvidiran 11. aprila, veće Okružnog suda u Beogradu je 14. maja, pod NATO bombama potvrdilo osuđujuću presudu preživelim novinarima. Članovi tog veća bili su Nata Mesarović i Siniša Važić. Prema tome, jasno je da je bilo važno da veoma ažurno, usred agresije na našu zemlju, gospođa Mesarović potvrdi presudu preživelim novinarima. Da je bilo sreće i da Slavko Ćuruvija nije ubijen, gospođa Mesarović bi ga poslala u zatvor, jer je već potvrdila presudu njegovim kolegama koji su osuđeni po istim dokazima kao i Slavko. 
Što se tiče opaske gospođe Mesarović da nije napredovala na talasu petooktobarskih promena, sumnjam da iko u Srbiji veruje da to nije tačno jer ona je kadar te revolucije. Njenu stručnost nisam ocenjivao jer to zaista ne mogu da radim, ali postavljam pitanje na osnovu jedne stare grčke nauke, zove se logika: valjda je bilo je još stručnih sudija u Srbiji osim nje, ali oni nisu imali takvu meteorsku karijeru u pravosuđu. 
Na kraju, kakva je bila „reforma pravosuđa” koju je za račun Demokratske stranke sprovodila, takođe je opšte poznato. Za jednu noć oko hiljadu sudija i tužilaca je ostalo bez posla, a prema izveštaju „Politike” od 17. 12. 2019. godine sa konferencije strukovnih udruženja sudija i tužilaca „Sećanje na pogubne poteze da se ne bi učinili novi”, rečeno je da je najmanje dvadeset sudija izgubilo život u toj reformi. 
„Predstavnici Društva sudija Srbije ukazali su da je loše sproveden reizbor koštao života najmanje dvadesetak sudija koji su zbog svega što im se događalo tokom ovog procesa ili digli ruku na sebe ili su teško oboleli”, konstatuje se u izveštaju „Politike” sa ovog skupa, koja je citirala istraživanje Društva sudija Srbije.
Reforma je, dakle, bila toliko stručna da su mediji i danas puni potvrda opštinskih odbora Demokratske stranke koji određuju ko treba da bude reizabran za sudiju i tužioca, a ko ne. Kao jedan od najdrastičnijih primera, pominjan je izbor sudija u Vlasotincu. U ovoj opštini spiskovi podobnih sudija pravljeni su na osnovu preporuka lokalnih odbora DS-a, a uvidom u naknadno pribavljene dokumente, vidi se da je i članstvo supružnika u tada vladajućoj stranci bio veliki „plus” ili „minus”. Podobnost nisu određivali samo lokalni organi tadašnje vladajuće stranke, već i pripadnici tajne službe. Ovo su svedočenja kolega gospođe Mesarović i verovatno je to navelo Draganu Boljević, nekadašnju počasnu predsednice Društva sudija Srbije da te 2019. godine, na desetogodišnjicu reforme pravosuđa, izjavi „da su otišli samo političari, ali to se dogodilo zbog smene vlasti. Oni glavni koji su sprovodili reizbor, nikada nisu odgovarali, a to je strašno”. Gospođa Boljević je reizbor kojim je rukovodila Nata Mesarović nazvala „kafkijanski”. 
Treba li da gospođu Mesarović podsetim da je prilikom reizbora izabran preminuli sudija, iako je Visoki savet sudstva o tome bio obavešten? Jedan sudija se našao i u odluci o izboru i na spisku neizabranih. Pojedine sudije izabrane su u dva suda. Jedan kandidat izabran je i za sudiju i za zamenika javnog tužioca. Jedan sudija je izabran u sud za koji nije konkurisao. 
Sve je u toj reformi bilo sporno, osim uloge gospođe Mesarović. Ta uloga je bila vodeća, nesporna i negativna. O tome govore njene kolege, a ne ja, beznačajni tekstopisac koji samo postavlja pitanja od javnog interesa: kako pojedinci u pravosuđu koji su donosili sporne odluke u prošlosti, zaboravljajući svoje postupke kroz sindrom selektivne amnezije, umreženi interesima, ambicijom i ćutanjem, putuju bez prepreka do vrha srpskog pravosuđa, ostavljajući građane u stalnom osećaju nesigurnosti. 
Poštujući godine gospođe Mesarović, naravno da je neću tužiti, iako je iznela nekoliko zanimljivih „presuda” na račun mog pisanja, razmišljanja, stila, izbora tema, namera i dizajna. Gospođa koja je sprovela jednu od najštetnijih reformi u istoriji srpskog pravosuđa, možda ima ambiciju i da reformiše medije, pokušavajući da mi izda licencu o čemu smem da pišem, a o čemu ne. 
Ništa nije nemoguće. U svom tekstu je pomenula da je imala slične probleme sa kolegama iz Radija Slobodna Evropa i nedeljnika „Vreme” koje su je takođe podsećale na slučaj „Ćuruvija” i na reformu pravosuđa. Očigledno je da gospođa Mesarović ima probleme sa neuobičajeno mnogo novinara, nezavisno od toga kakva je uređivačka politika i politička orijentacije njihovih redakcija. To može da navodi na sumnju da ona možda ipak ima više problema sa istinom, a manje sa novinarima. 
Uostalom, Nata Mesarović je napisala da je KPJ jedina partija u kojoj je bila. Dakle, ne SKJ, već KPJ. Neke to može asocirati na nevinu grešku, a neke na podsvesnu nostalgiju za Golim otokom, tim romantičnim ostrvcem kao simbolom shvatanja zakona sudija iz doba ka-pe-jota, koji su to vešto prećutali u biografijama, postajući kadije demokratskog pravosuđa!