Да л’ да га бацим?

Позвали смо неколико рођака на прославу сасвим необичним поводом – јесте нам се навршило три деценије брака, али смо славили и исто толико година рада нашег шпорета. Пекао је, кувао, пржио... тридесет година, и то на тераси. Зими га шибао мраз, лети грејало сунце, али није стајао. Мајстора није видео, није се кварио, ниједан део није промењен, ни рингла, ни грејач, ни дугме на командној табли... Истина, сада се једно регулационо дугме мора мало притиснути да би плин радио како треба, а ми смо то решили заглављивањем омање варјаче. И, рерна се не отвара лако, што би рекло, малим прстом већ почесто „шкрипи” и једно од нас држи шпорет како се, при том отварању, не би померао. Али, ситнице су то у овој ситуацији, важно је да апарат и даље ради.

И, то, као и увек, баш јуначки. Стварно је, дакле, заслужио одавање признања. Да, ипак, не буде преувеличавања, имао је, додуше, и одмора. И то по неколико пута годишње. Пошто је на тераси, није укључиван у време баш великог мраза и јаких врућина, што је и домаћици погодовало. У то време ни кашике ни дубоке тањире нисмо користили, па ни прљали.

Али, и те краткотрајне одморе наш шпорет је надокнадио, посебно у време док нам је дете било на студијама у Београду. За пун пакет разноврсне хране, које смо аутобусом упућивали, радио је и у три смене. Да није „завапио” како више не може, можда би дете и студије неоправдано продужило...

Схватили сте да је реч о шпорету комбинацији струја-плин. На њему је још видљиво исписано „Слобода Чачак”. Нема тих шпорета више, нема ни тог програма у поменутој фабрици, па испада, а тако је и по реду, како је мајку надживео.

Упркос томе, домаћица предлаже да се шпорет мења. Морамо сами у продавницу, јер нема више да се женимо и удајемо па да нам, као овог, кум на свадбу донесе. А, у продавницама, стварно, ови нови, на којима су имена произвођача исписана на страном језику, кад се отварају и затварају, само тек нечујно „кврц”... Нису ни прескупи, трговци кажу може на одложено плаћање. Добро, да купимо, али дилема је: да ли да бацимо овај комунистички „Слободин”. Није баш репрезентативан, али све му, бре, исправно. Да га оставимо негде, нема места. Једино у подрум, где ће, тврди домаћица, само џаба трунути.

Има она право, јер ако ови нови буду квалитетни као и овај, онда нам не треба, ово је нама, на овом свету последња куповина апарата. Некако ме и та помисао „штрецну”, као кад сам добио личну карту на којој пише „трајна”.

Значи, нека остане у подруму. Можда ће да затреба, јер нисам чуо да се власници ових новијих баш толико хвале. Нико не гарантује да се ова принова, после десетак година, неће покварити. То чак и уз чињеницу да, због наших година, неће радити капацитетом као овај из младости. Тако је дилема окончана, јесте овај нови модернији и лепши, али сам сигуран да неће бити „ударник” као овај из „Слободе”, из комшијског Чачка.