Пресуда Караџићу не даје доказе против Србије

Шампањац који су бошњачки лидери у Сарајеву припремили за изрицање пресуде Радовану Караџићу није се још довољно охладио. Бивши председник Републике Српске осуђен је у првостепеном поступку на 40 година затвора, приписан му је чак и геноцид у једној општини у БиХ, али је међу Бошњацима створена атмосфера жалости што није добио доживотну робију. На овом таласу једри и бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић, али ће остати прилично разочаран у својим намерама за ревизију тужбе против Србије, чији рок за подношење истиче за десет месеци, у фебруару наредне године.

Подсетимо, Међународни суд правде одбацио је у фебруару 2007. као неутемељену тужбу за агресију и геноцид, коју је БиХ поднела против СРЈ, односно Србије. Пресудом је остављена могућност Сарајеву да у року од десет година покрене поступак ревизије, ако у међувремену поднесе нове доказе. Међутим, чак и у том случају, обнављање поступка тешко би могло да прође због противљења Републике Српске, што су потврдили и председник Милорад Додик и српски члан Председништва БиХ Младен Иванић.

Изетбеговић је изјавио да у Сарајеву пажљиво анализирају пресуду Караџићу.

„Видећемо има ли нових елемената. Ако их буде, нећемо бежати од тога. Нећемо под тепих гурати патњу кроз коју су ови народи и ова земља прошли и покренућемо ревизију, али потребан нам је нови доказ”, преноси хрватска агенција Хина Изетбеговићеве речи, после којих је српски премијер Александар Вучић прокоментарисао да лидер Бошњака не жели помирење, већ тражи разлог да покрене спиралу политичког насиља.

Тешко је очекивати да, упркос галами из Сарајева, постоје чврсти правни темељи за ревизију поступка, с обзиром на то да у самој пресуди Караџићу постоје веома јасни делови који искључују такву могућност. На пример, у параграфу 3460. помиње се и бивши председник Србије и Југославије Слободан Милошевић.

„Што се тиче доказа изведених у овом случају у односу на Слободана Милошевића и његово учешће у удруженом злочиначком подухвату, Веће подсећа да је он делио и подржао политички циљ оптуженог и руководство босанских Срба да очувају Југославију и да се спречи одвајање или независност БиХ и сарађивао блиско са оптуженим током тог времена. Веће такође подсећа да је Милошевић обезбеђивао помоћ у виду особља, снабдевања и наоружања босанских Срба током сукоба. Међутим, на основу доказа пред Већем у погледу различитих интереса између босанских Срба и српског руководстава током сукоба, и посебно Милошевићеве вишекратне критике и неодобравања политике и одлука оптуженог и руководства босанских Срба, Веће није уверено да постоји довољно доказа у овом случају да се утврди да се Слободан Милошевић сложио са заједничким планом”, наводи се у Караџићевој пресуди.

Већ сам овај параграф прилично обесхрабрује сарајевске „трагаче за новим доказима”, јер им измиче тло под ногама баш у најважнијем, Караџићевом случају, који би по њиховом уверењу требало да послужи као спона између Пала и Београда. У овом случају, очигледно је, судско веће заузело је супротно становиште.

И професор Тибор Варади сматра да у пресуди Караџићу нема нових чињеница које би могле да се искористе за покретање ревизије судског поступка БиХ против Београда. „Ништа што стоји у пресуди Караџићу нема утицаја на могућност да БиХ покрене ревизију поступка против Београда. Потврђено је да је у Сребреници било геноцида, што је већ раније одлучио и МСП, уз констатацију да се он не може приписати Србији. То што је геноцид приписан Караџићу, не значи да може да се припише Србији”, оценио је Варади.

Караџићева пресуда не даје много материјала за нове оптужбе ни у делу који се односи на његов однос са генералом Ратком Младићем, тадашњим командантом Главног штаба ВРС. Из пресуде се види да односи двојице лидера нису били добри у лето 1995, кад се догодио злочин у Сребреници. У то време Караџић је покушао и да смени Младића, али није имао довољно моћи да то учини.

„Дана 1. маја 1995. године, оптужени се састао са официрима из ГШ и командантима корпуса на Палама и жалио се на акције и понашање Младића, као и на тензије између војног и политичког врха. У лето 1995. године оптужени је комуницирао директно са (начелником Генералштаба ВРС Манојлом, прим. аут.) Миловановићем у неколико прилика и прослеђивао му извештаје које је добијао и одлуке које је доносио, што је изазивало сумњу међу осталим генералима. Миловановић је о томе извештавао Младића и упозорио оптуженог да је ’систем командовања дуплиран’, међутим Миловановић никад није одбио ниједно наређење оптуженог и само их је прослеђивао Младићу. Ако није добијао одговор, онда је Миловановић поступао по наређењу оптуженог. До августа 1995. Младић је био све гласнији и арогантнији у односима са оптуженим, а Младић је тврдио да је он заповедник. Оптужени се жалио у вези са војском, на тешкоће да утиче на Главни штаб и тврдио да војска, као државни орган, треба да буде под командом државе, а не Младића”, наводи се у једном од параграфа.

Из пресуде Караџићу, на више од 2.500 страница, не може се извући недвосмислен закључак да су он и Младић били „једно тело”, односно да је председник РС наредио злочин у Сребреници. Тим пре не може се закључити да је државни врх Србије на било који начин био умешан у ова дешавања у лето 1995. године. Штавише, може се закључити да је реч о прилично танкој аргументацији и методологији рада тужилаштва виђеној у процесима Слободану Милошевићу и Војиславу Шешељу, која је често оспоравана у експертским круговима.

Томе у прилог говори и чињеница да су чланови Већа, судије Хауард Морисон и Мелвил Берд посебно издвојили своја мишљења у пресуди Караџићу, у вези са више навода у оптужници. На пример, судија Морисон није био уверен да су Срби напали аутобус 14. јуна 1992, када је страдало 47 Бошњака. А судија Берд изнео је различит став од већине и када је у питању гранатирање сарајевске пијаце Маркале 5. фебруара 1994, што је био један од узрока драстичног погоршања међународне позиције РС и често коришћен аргумент у пропагандном рату против Срба. Између осталог, судија Берд написао је у вези с Маркалама: „Доживео сам још веће потешкоће у схватању како је већина могла да сматра да је овај доказ изван разумне сумње да је граната испаљена од стране босанских Срба”.