Лукашенкова земља чуда

Од нашег специјалног извештача

Минск – Фасаде палата пословних корпорација и дугачке, старе зграде дуж проспекта „Независност” у стилу сведене Стаљинове архитектуре, углачане су као да се џиновска спремачица сваког дана спушта са небеса и врши велико спремање Минска. Фетиш чистоће постао је заштитни знак Белорусије и средовечна Ала смеје се мојој зачуђености пред стерилношћу двоипомилионског града, док ми открива како то није резултат небеског ангажмана зуза емигранткиња које су пошле за бољим животом, већ једноставне филозофије: „Што мање прљаш град, то ћеш га мање чистити!”

Није шија, него врат. Одлазим у Белорусију попут многих, натоварен предрасудама о Александру Лукашенку који крши људска права, хапси опозиционе лидере и не дозвољава да тамо допру зраци демократског сунца. Каква заблуда. По повратку, мрско ми је да уђем у авион. Не излази ми се из соцреалистичког раја обогаћеног хедонистичким одајама, као што су хотелски џакузи у којем сам ленчарио и апартман на деветом спрату који подсећа на председнички.

Тим шареним излогом руске Европе чврстом руком управља председник Александар Лукашенко, демонстрирајући како је могуће да једна земља истовремено буде члан неколико потпуно различитих међународних организација. Од Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ), или руског војног савеза, потом Евроазијског економског савеза или руске ЕУ, до Партнерства за мир под окриљем НАТО-а и Источног партнерства под окриљем ЕУ.

Има тога још. Белорусија је и члан Покрета несврстаних, оне дружине коју смо основали, потом исмевали, а сада нам опет изгледа поприлично привлачно. Друг Лукашенко, међутим, необично је активан, те се ту не зауставља. Посматрач је Шангајске организације за сарадњу, у Савезној је држави Русије и Белорусије… Белорусија је члан ММФ-а и Светске банке.

Чудан је тип тај Лукашенко. Није ни бољи ни гори него што је био. Можда зато што се није се учланио у Фудбалски савез Србије, те није стигао да се ушеми са Толетом Караџићем, па је ЕУ укинуо персоналне санкције президенту и друговима, нарочито имајући у виду његове домаћинске добре услуге у решавању украјинског конфликта. Путин, Меркелова, Оланд и Порошенко у председничком дворцу, преко пута хотела „Викторија 2” у којем сам одсео, постигли су два „минска споразума” од којих је онај други посебно значајан, јер се на њему већ годину дана држи климави мир у Украјини.

Чудан је тип тај Лукашенко. Док је Србија слободним падом треснула у каубојско-сељачки капитализам, па су средња класа и радници махом изгинули јер се тај пад догодио са 10.000 метара без падобрана, белоруски вођа је радницима поделио падобране, потом им је исплатио дневнице док падају и осигурао да се лебдећи, лагано приземље и достигну какав-такав социјални мир.

Марке страних брендова, нарочито казина, измешане су са паролама из доба комунизма, те је створена такозвана друштвено-политичка папазјанија. Сликам се испред џиновског споменика Лењину. Владимир Иљич Уљанов стражари испред зграде владе, једне од ретких здања коју нацисти нису сравнили са земљом. Претворили су је у Главни штаб током Другог светског рата, када је град потпуно уништен. После бекства немачке команде, усељено је совјетско руководство. Лењин је поново изливен и постављен, надмен, одлучан и загледан у светлу будућност, ка широком булевару где сада шпартају „мерцедеси”.

Али у близини је команда КГБ-а, белоруске тајне службе којој Лукашенко није мењао име, као што није тражио да се уклоне табле улица Карла Маркса и осталих идеолога Интернационале. Недалеко се налази и надалеко чувена стара продавница бомбона. Ваљда да агентима не падне шећер док чувају идеологију црвеног капитализма.

Са острва суза, подигнутог у част белоруским борцима погинулим у интервенцији Црвене армије у Авганистану, посматрам стаклену палату у којој менаџери управљају финансијским трансакцијама и споменике подигнуте у част борбе против нациста.

У контрастима модернизма и соцреалистичке носталгије, готово половина радног становништва запослена је у крупним индустријским гигантима, од производње трактора, џиновских теретних чудовита с површинских копова, до хемијских фабрика и млечне индустрије. Извоз је вредан око 40 милијарди долара, што је за Србију недостижан сан, те је више од 100 привредника отишло у Минск да преговара о пословној сарадњи.

За то време, ја сам подлегао буржоаским скретањима те сам ручао у ексклузивном клубу у којем се менији читају на таблетима. Пошто сам се најео хај-тек стека, башкарио сам се у апартману и гледао с прозора председничку палату, док иза мене шљака фабрика беле технике. Чекао сам само да ме собарица позове на партијски састанак.

Али, стигао је други позив. Човек који је патентирао капиталистички инкубатор у оквирима југословенског самоуправног социјализма, где је порађао мала и средња предузећа, да би постао газда „Мобтела”, банке и неколико вила, после одласка из Србије показао је да таква врста акушерства успева само у земљи у којој нису заборављени јеретички појмови као што су велики комбинати или права радничке класе. Богољуба Карића у Белорусију нису донеле роде. Пре бих се кладио на приватни млазњак.

Пре одласка из Србије, Боги је раздужио бркове, јер у Белорусији само један човек гаји жбунић изнад усана. Али, Лукашенко зато не брије своје раднике насуво!

Изгледа да је Богољуб Карић само у таквој земљи могао да пронађе идеално станиште за своју реинкарнацију, као када је у СФРЈ оснивао десетине породичних предузећа по Косову и Метохији, али је, истовремено са стварањем култа приватног капитала, своје пословође слао у политичку школу у Кумровцу. Тако се калио капитализам!

Док му у Србији прети могућност да заврши на води, храни о државном трошку и у пругастој пиџами као новом стилском детаљу, у Белорусији је Карић тај који заправо гради нови Минск, не скривајући блискост фамилије с президентом Лукашенком. Али ако је неко помислио да су то станови за белоруске тајкуне, онда и даље живи у заблуду о природи система који је тамо изграђен у последње 22 године. У „Светионику Минска”, једној од Карићевих грађевина, живеће средња класа.

– План ми је да до 2020. године достигнем богатство у инвестицијама од 20 милијарди долара – каже ми Карић у канцеларији на градилишту. Као биг бос, што му, иначе, пише на шлему, он на два огромна плазма екрана прати дешавања на терену. Попут великог „Богољуб брата”, мишем помера камеру и осматра раднике. „Светионик Минска” није макета, већ гигантско насеље, шума солитера површине милион квадратних метара стамбеног и 200.000 квадратних метара шопинг мола и бизнис центра „Дана мол”. Централна палата има 25 спратова, док недалеко одатле Карић гради ексклузивни стамбено-пословни блок „Вог”.

Министар за привреду Жељко Сертић положио је капсулу у темеље куле од 16 спратова која ће носити назив славног сликара Паје Јовановића. У комплексу је већ изграђена палата „Пикасо”. Има ту још уметника којима је Богољуб крстио своје палате у Лукашенковој земљи чуда. У земљи у којој је могуће спојити социјализам и капитализам, КГБ и Маркса, казина и комбинате, у земљи у којој црна хроника готово да не постоји, јер је крупни криминал искорењен, те је читање новина необично досадно, свака зграда на ивицама мора имати рефлекторе како би ноћу светлела. Тако Лукашенко свом политичком експерименту не дозвољава да се сакрије у тмини ни кад падне ноћ.