У Сирији нема мира већ пет година

И када би неким чудом Исламска држава (ИД), председник Башар ел Асад и трупе које су му лојалне колико данас нестале, Сирија опет не би била мирна земља. Опозиција, на крв посвађана и између себе, била би довољна да се сад већ петогодишњи рат продужи.

Распон идеја о државном и друштвеном уређењу међу сиријским побуњеницима иде од нечега налик Турској из времена пре него што се председник Ердоган потпуно окренуо исламистичком ауторитаризму, до завођења шеријатског законика и мало мекших варијанти онога што „калифат” већ спроводи на подручјима које је окупирао. Устаници сарађују тамо где им је то нужно да би се одржали против заједничких непријатеља, Асада и ИД, док на другим бојиштима плотуне размењују исте оне групе које су понегде у савезу. Да им се држава одмах препусти у руке, не види се како би се могли договорити око било чега.

Како је услед руске интервенције на фронту настао пат између опозиције и Асада, изгледа да велесиле размишљају о федерализацији Сирије, што су Курди већ почели да реализују у малом, на подручјима које контролишу. Федерализација би, по свему судећи, предвиђала поделу на шиитско-алавитски део – тамо где се Асад још држи, сунитски и курдски. Другим речима, Сирија би била распарчана на зоне утицаја страних сила: руско-иранску, ону у којој би се сударали Американци, Турци и Саудијци, највећи покровитељи опозиције, и курдску област где би главни патрон биле САД, али би и ту можда морале да се надмећу с Русијом. Опет би свако вукао на своју страну и тешко да би Сирија постала функционална.

Претпостави ли се да је одржив договор ипак могуће постићи, мада то тренутно делује невероватно, остаје проблем с Исламском државом. Ако би се сви ујединили против ње, могуће је поразити „калифат”, али питање је да ли би се поновило оно што се десило Ираку с Ал Каидом: након што је тамо изгубила рат и територију, она је наставила с терористичким нападима док у тој земљи није мутирала у нову организацију, ИД. И она би се, дакле, као и Ал Каида, могла показати привременим непријатељем за разлику од радикалног исламизма који одбацује и друге вере и „отпадничке огранке” сопствене религије. Преносилац вируса би могао умрети а да вирус настави да живи и цепа Сирију, као што то још ради у Ираку.