Да ли је време за краће радно време

Самостални синдикат трговине затражио је недавно од Владе Србије да недеља и државни празници буду нерадни дани за трговце, јер тај посао није од јавног значаја и не захтева да се ради без прекида.

Овај захтев трговаца био је повод да се у делу јавности постави питање – може ли и Србија, по угледу на неке европске земље попут Француске, да важеће осмочасовно радно време скрати на седам, односно на недељних 35 сати.

Заговорници ове идеје сматрају да би корист од скраћивања радног дана за јадан сат била вишеструка. Људи би имали више времена за породицу, деца би више била са родитељима, а један сат мање на послу не би утицао на смањење радног учинка, нити бруто домаћег производа земље. Штавише, продуктивност би се повећала, а створио би се и простор за ново запошљавање.

Мишљења представника синдикалних централа су подељена, а пословично обазриви економисти сматрају да је Србија, иако тако близу „уједињеној Европи”, ипак предалеко од држава које могу да размишљају о скраћивању радног дана. Судећи по израженом ставу поводом захтева трговаца – „власт не би да се меша”. Надлежни би поздравили „сваки договор света рада и света капитала”.

Душко Вуковић, потпредседник Савеза самосталних синдиката, сматра да би држава прво требало да „приволи” овдашње послодавце да поштују кључну одредницу Закона о раду да радни дан траје осам, а радна недеља 40 сати. На питање – да ли је дошло време да се и код нас скраћује радно време, одговара да би „гласао за скраћење”.

– Скраћењем радне недеље на 35 сати известан број незапослених би коначно дошао до посла – сматра Вуковић.

– Али, ово је за наше капиталисте време првобитне акумулације капитала, њима никад доста, наша транзиција још траје, друштво је у кризи, тако да се све одлаже за нека далека, боља и богатија времена. У земљама Европске уније просечна радна недеља је 37,2 сата. Ако баш све мора да буде као у ЕУ, зашто то не би важило и за дужину радне недеље. У неким европским земљама су скратили радни дан, али нису смањили продуктивност, нити је због тога смањен раст БДП.

Кад би послодавци одлучили да скрате радну недељу на 35 сати, њихову одлуку би подржала и Злата Зец, извршни секретар УГС „Независност”. Али, само под условом да скраћивање радног дана не подразумева и смањивање плата. Подсећа да су просечне зараде у Србији ниске, много је више оних који примају мање од просека, најугроженији су они који носе само „минималац”, а и таквих је превише.

УГС „Независност” се оправдано прибојава да би скраћење радног дана смањило све зараде, па и минималне, јер се минимална исплаћује по радном часу – каже Зец.

 – Сада је месечна минимална зарада за 174 радна сата 21.100 динара, тако да њено смањивање не долази у обзир. Не би ваљало да држава скраћује радно време. Боље је да о томе одлучују запослени и послодавци. Уосталом, Закон о раду дозвољава могућност да се радна недеља скрати на 36 сати, а да зарада остане иста.

И послодавци би, под одређеним условима, пристали на скраћење.

 – Прихватили бисмо да се скрати радно време, под условом да не остане одмор од пола сата који се код нас плаћа, а у свету се не плаћа. Али, ако се смањи број радних сати, требало би пропорцијално да се смањи и зарада. Тако је свуда у свету – каже Небојша Атанацковић, председник Уније послодаваца. 

Док развијени део Европе већ дуже време размишља о скраћењу радне недеље на четири дана, професор београдског Економског факултета Љубодраг Савић подсећа да се радници у српском приватном сектору боре да не раде и недељом и да кући могу да оду после осам сати рада. Он сматра да радно време треба скратити, али да радни век треба продужити.

У наопакој српској транзицији новопечене газде раднике третирају као и сваку другу робу – тврди Савић.

– Због огромне незапослености и слабе синдикалне и правне заштите, радници су принуђени да раде и да ћуте. Грци раде више од две хиљаде сати годишње, а Немци свега 1.450 сати. Грци су у веома тешкој економској кризи, а Немци су водећа земља Европе.

Није, дакле, важно колико сати се ради, већ колико се ефикасно ради. Одморан и задовољан човек, са испуњеним садржајем друштвеног живота, имаће знатно вишу продуктивност од човека који не стиже ни поштено да се наспава и одмори. Дакле, радно време треба скратити, а радни век – продужити – каже Савић.

Милојко Арсић, главни уредник „Кварталног монитора” Фонда за развој економске науке, указује да посезање за скраћивање радног времена никоме не би било од користи. Искуство нас учи, каже Арсић, да такве рестриктивне мере на тржишту рада неповољно утичу на зараде, инвестиције и раст привреде, док је њихов утицај на раст запослености слаб.

Србија никако не би требало да предњачи у примени таквих мера у односу на друге земља централне и источне Европе – оцењује Арсић.

Економска политика у нас треба да избегава мере које би домаће и стране предузетнике одвратиле од инвестирања. Уместо скраћивања радне недеље, било би добро да се створе повољнији законски услови за ангажовање радника са скраћеним радним временом, као и да се побољша контрола примене прописа којима се регулише прековремени рад.

Арсић не верује да би скраћење радне недеље повећало тражњу за новим радницима, да би они постали продуктивнији, а да се њихове плате не би смањиле, иако би мање радили. Слаже се да би више слободног времена свима пријало.

– Када би тржиште рада и економија функционисали на начин на који то описују предлагачи скраћења радне недеље, радно време би већ било скраћено у свим демократским земљама, јер је то политички врло корисно – каже Арсић. – Међутим, знамо да се то догодило у само неколико земаља, а истраживања не потврђују да скраћивање радне недеље доводи до претходно наведених резултата. У многим делатностима након скраћивања радне недеље, због природе производног процеса, продуктивност се не повећава, што наводи да је неопходно приближно једнако смањење зарада као што је и смањење броја радних сати, а то већина запослених не жели.

А, шта би на све ово рекао Александар Вучић? Управо оно што иначе често понавља: „Доста кукњаве, мора више да се ради”.