Кад Енглез учи Немце шпијунажи

Сни­мак из 1981. го­ди­не, ко­ји је про­шле не­де­ље екс­клу­зив­но еми­то­вао Би-Би-Си, при­ка­зу­је ка­ко нај­ве­ћи дво­стру­ки агент хлад­ног ра­та, Ким Фил­би, под­у­ча­ва оба­ве­штај­це Шта­зи­ја у Ис­точ­ном Бер­ли­ну. Сни­мак је про­на­ђен у ар­хи­ви ове оба­ве­штај­не слу­жбе НДР. Фил­би је при­па­дао кру­гу аге­на­та с Кем­бри­џа, ле­ген­дар­ној „Кем­бриџ че­твор­ци” ко­ја је шпи­ју­ни­ра­ју­ћи за КГБ на­не­ла огром­ну ште­ту бри­тан­ској оба­ве­штај­ној слу­жби. Ен­гле­зи их др­же за нај­ве­ће из­дај­ни­ке у исто­ри­ји, а Мо­сква их ди­же ме­ђу зве­зде. Зо­ве их „Пет ве­ли­чан­стве­них” (Ен­гле­зи су ка­сно са­зна­ли за пе­тог чла­на).  Под­стак­ну­та еми­то­ва­ним ви­део-за­пи­сом, „По­ли­ти­ка” пред­ста­вља дру­жи­ну (Ким Фил­би, Гај Бар­џис, До­налд Ме­клин, Ен­то­ни Блант), с по­себ­ним освр­том на нај­бо­љег – Ха­рол­да Адри­ја­на Ру­се­ла Фил­би­ја – чу­ве­ног Ки­ма. 

По­сле ње­га фил­мо­ви о тај­ним аген­ти­ма, од хо­ли­вуд­ских три­ле­ра до кла­си­ка, мла­ки су при­каз оно­га што за­и­ста чи­ни ову слу­жбу. Да­ле­ко од то­га да су аген­ти су­пер­ме­ни по­пут Џеј­ма Бон­да ко­ји отров ва­ри као чај, го­лим ру­ка­ма раз­о­ру­жа­ва бар де­се­то­ри­цу док бе­жи пред сне­жном ла­ви­ном и уз­гред спа­са­ва жи­вот ле­по­ти­ца­ма. 
Од че­га је, осим уме­ћа да из слу­жбе иза­ђе жив, сат­кан вр­хун­ски шпи­јун?
Има не­ко­ли­ко кла­си­ка, по­пут „39 ко­ра­ка” из 1935. го­ди­не, за ко­је пра­ви аген­ти ка­жу да вер­но про­ни­чу у сег­мен­те њи­хо­ве про­фе­си­је. По њи­ма не­ма до­брог фил­ма о шпи­ју­ни­ма без из­да­је, кра­ђе по­да­та­ка и кон­тра­шпи­ју­на­же. Због на­ра­во­у­че­ни­ја о спо­соб­но­сти адап­та­ци­је где ле­жи раз­ли­ка у то­ме да ли жи­виш или уми­реш, „39 ко­ра­ка” ста­вља­ју на пи­је­де­стал. Али и он оста­је не­до­ре­чен, ка­да о „дру­гом нај­ста­ри­јем нај­не­ча­сни­јем за­ни­ма­њу на све­ту” – ка­ко га је на­звао др­ски Ен­дру Бојл, аутор „Кли­ме из­да­је” (о „Кем­бриџ че­твор­ци”) – све­до­чи шпи­јун. Под усло­вом да го­во­ри исти­ну.
Нај­у­спе­шни­ји дво­стру­ки агент хлад­ног ра­та, ко­ји је из­да­јом те­ме­ље бри­тан­ске оба­ве­штај­не слу­жбе ба­цио на ко­ле­на, Ким Фил­би, ус­пео је да, го­то­во 30 го­ди­на упо­ко­јен у хла­ду мо­сков­ског гро­бља, уз­бу­ди Ен­гле­зе.
Ис­ко­чио је, као дух из лам­пе, из Шта­зи­је­вог шта­ба пра­во на ТВ екра­не. Гле­да­ла је на­ци­ја, та­да већ под­бу­лог чи­ки­цу, скри­ве­ног иза за­там­ње­них на­о­ча­ра, ка­ко са­мо­за­до­вољ­но при­ча ко­јом ла­ко­ћом је ва­рао ен­гле­ске слу­жбе. Де­це­ни­ја­ма је Фил­би „пле­сао” по­пут ба­ле­ри­не из­ме­ђу Бри­та­на­ца и Со­вје­та. Ни­су га ухва­ти­ли. Чак и ка­да су ма­ха­ли до­ка­зи­ма, ни­шта ни­је при­знао. На кра­ју је по­бе­гао у Мо­скву ода­кле је 25 го­ди­на пу­то­вао Со­вјет­ским Са­ве­зом у дру­штву че­твр­те су­пру­ге. 
Шта­зи­јев­це је на­звао „дра­ги дру­го­ви” и од­сеч­но уде­лио нај­бо­љи мо­гу­ћи са­вет: „Све по­ре­ци­те”. 
„И ка­да вас су­о­че са до­ка­зи­ма, ни­ка­да ни­шта не при­знај­те”, ка­же агент ко­ји је не­бро­је­но пу­та, ин­си­сти­ра­ју­ћи да су до­ка­зи про­тив ње­га фал­си­фи­кат, осу­је­тио сум­ње МИ6, ен­гле­ске слу­жбе из ко­је је Мо­скву хра­нио по­вер­љи­вим по­да­ци­ма у до­ба и по­сле Дру­гог свет­ског ра­та. 
Оп­стао је, по­себ­но по­сле 1951. го­ди­не, ка­да су Гај Бар­џис и До­налд Ме­клин пре­бе­гли у Мо­скву, пре не­го ће се са­зна­ти да су из­дај­ни­ци. Сум­њив ви­ше не­го ика­да, др­жао се до 1963, ка­да је, го­то­во филм­ски, не­стао. 
„Све што је тре­ба­ло да ра­дим је­сте да не гу­бим жив­це. У не­при­ја­тељ­ском та­бо­ру про­вео сам 30 го­ди­на”, хва­ли­сао се пред не­мач­ким оба­ве­штај­ци­ма. 
Осим че­лич­них жи­ва­ца, аген­та је под­у­пи­ра­ла ло­ги­сти­ка ко­ја му је за­па­ла ро­ђе­њем. При­па­дао је бри­тан­ској ели­ти. Знао је љу­де на ути­цај­ним по­ло­жа­ји­ма. Уз са­вр­шен ак­це­нат, бес­пре­кор­не ма­ни­ре, нај­бо­ље шко­ле, раз­о­ру­жа­ва­ју­ће др­жа­ње и ви­со­ку то­ле­ран­ци­ју на ал­ко­хол, пред њим је би­ла не­моћ­на и нај­бо­ља бри­тан­ска слу­жба. 
„Ни­ка­да ме ни­су пре­би­ли и му­чи­ли. Зна­ли су да ћу, ако гре­ше, на­пра­ви­ти не­ви­ђен скан­дал.” 
У јед­ном од број­них чла­на­ка по­све­ће­них „шпи­ју­ну ме­ђу при­ја­те­љи­ма” „Гар­ди­јан” пи­ше да Ари­сто­те­ло­ву мак­си­му – чо­век с тај­ном је мо­ћан чо­век – нај­бо­ље до­ка­зу­је Фил­би. Опи­су­ју­ћи га за­ди­вљу­ју­ће ин­те­ли­гент­ним, дру­штве­ним и шар­мант­ним, лист пи­ше да је овај чо­век кон­тра­шпи­ју­на­жом, „до­де­лив­ши” та­ко мо­жда сто­ти­на­ма окрут­не и не­ча­сне смр­ти, го­ди­на­ма ма­ни­пу­ли­сао во­де­ћим фи­гу­ра­ма у за­пад­ним оба­ве­штај­ним слу­жба­ма, из­вла­че­ћи им нај­по­вер­љи­ви­је ин­фор­ма­ци­је ко­је је слао пра­во у КГБ. 

Фил­би у по­ме­ну­том сним­ку, за­ба­вља­ју­ћи се, при­ча ка­ко је за кра­ђу тај­них до­ку­ме­на­та би­ло до­вољ­но ча­сти­ти пи­ћем пра­вог чо­ве­ка. Чу­вар по­вер­љи­вих до­ку­ме­на­та био је чо­век ко­ји је по­ли­циј­ски њух че­сто гу­шио у ли­три­ма ал­ко­хо­ла. Фил­би га је на­пи­јао и убр­зо је имао при­ступ ар­хи­ви. 
„Сва­ке ве­че­ри сам из­ла­зио из кан­це­ла­ри­је с ак­тов­ком пу­ном из­ве­шта­ја, фај­ло­ва ко­је сам узи­мао из до­ку­мен­та­ци­је. Но­сио сам их со­вјет­ском кон­так­ту ко­ји их је фо­то­гра­фи­сао. Ују­тро сам их вра­ћао на ме­сто. И та­ко из го­ди­не у го­ди­ну”, ка­же на пре­да­ва­њу ко­је је за­се­ни­ло по­пу­лар­ни сни­мак кон­фе­рен­ци­је из 1955., ка­да Фил­би у мај­чи­ној ку­ћу у Лон­до­ну оштро де­ман­ту­је да је ко­му­ни­стич­ки агент. Та­да је већ био ве­те­ран кон­тра­шпи­ју­на­же. Осам го­ди­на ка­сни­је по­бе­гао је у Мо­скву. На­слов­ни­це со­вјет­ске штам­пе до­че­ка­ле су га са „Здра­во, го­спо­ди­не Фил­би”. На­гра­ђен је ме­да­љом ча­сти за слу­же­ње КГБ-у. Са­хра­ни­ли су га 1988. уз др­жав­не по­ча­сти. Вла­сти су из­да­ле по­штан­ску мар­ку с ње­го­вим ли­ком, а на згра­ди КГБ-а по­ста­вље­на је спо­мен-пло­ча. Ана­ли­ти­ча­ри га др­же за нај­бо­љег шпи­ју­на ко­јег је СССР ика­да имао на За­па­ду, а Би-Би-Си је јед­ном при­знао да је нај­ве­ћи про­пуст у исто­ри­ји бри­тан­ске оба­ве­штај­не слу­жбе. 
А све је по­че­ло три­де­се­тих го­ди­на на Кем­бри­џу, где је мла­ди сту­дент за­до­јен марк­си­стич­ко-ко­му­ни­стич­ким иде­ја­ма. Мо­же се ре­ћи да при­па­да рет­кој вр­сти шпи­ју­на-ро­ман­ти­ча­ра ко­ји је ра­дио из чи­стих убе­ђе­ња. Не због нов­ца. Ме­ђу Ен­гле­зи­ма има исто­ри­ча­ра ко­ји ње­го­ву тран­сфор­ма­ци­ју у „ал­ко­хо­ли­чар­ску олу­пи­ну” по до­ла­ску у Мо­скву об­ја­шња­ва­ју ду­бо­ким раз­о­ча­ре­њем ко­је га је скр­ха­ло ви­дев­ши да зе­мља због ко­је је из­дао свој на­род ни­је од­раз оно­га у шта је ве­ро­вао. А сма­трао се па­ци­фи­стом раз­о­ча­ра­ним у не­моћ за­па­да пред Хи­тле­ром. Шта­зи­јев­ци­ма је при­чао ка­ко је ру­ко­во­дио слу­жбом ко­ја ра­ди про­тив Мо­скве, ко­јој је био ло­ја­лан, а ко­ја је тре­ба­ло да от­кри­је ње­го­ву из­да­ју, да би за­кљу­чио: „На кра­ју кра­је­ва, наш по­сао зах­те­ва да с вре­ме­на на вре­ме за­пр­ља­мо ру­ке, али то ра­ди­мо за циљ ко­ји ни­ка­да ни­је пр­љав.” 

Гај Барџис, Доналд Меклин (Фото Википедија)

Пред крај жи­во­та, убе­ђен да у пи­јан­ству тре­ба оти­ћи с ово­га све­та, на­пи­сао је ме­мо­а­ре, али их ана­ли­ти­ча­ри ба­ца­ју у кош с оста­лим ла­жним при­ча­ма кра­ља ве­чи­те дво­сми­сле­но­сти. 
Ве­чи­том ениг­мом сма­трао га је је­дан од ру­ских во­ђа „Кем­бриџ че­твор­ке” Ју­риј Мо­дин, ве­ру­ју­ћи да ни­ко­ме, па ни се­би, ни­је от­крио пра­во ли­це. Бри­тан­ци, ње­го­ве же­не, па ни КГБ ни­су ус­пе­ли да ого­ле ми­сте­ри­ју. „Ве­ру­јем на кра­ју”, ре­као је Мо­дин, „да се Фил­би ру­гао сви­ма.” 
Ово је си­же о чо­ве­ку ко­ји је шар­мом Шо­на Ко­не­ри­ја у фил­му „Од Ру­си­је с љу­ба­вљу” по­стао нај­бо­љи ре­грут СССР-а. И ово ни­је филм. 
_______________________________________________

Умеће обмане

Мла­дим ин­те­лек­ту­ал­ци­ма Кем­бри­џа де­ло­ва­ње у ко­му­ни­стич­ком ци­љу би­ла је је­ди­на ре­ак­ци­ја на прет­ње ра­сту­ћег фа­ши­зма у Евро­пи. А по­зив из Кре­мља крај­њи је до­каз ло­јал­но­сти ци­љу. Не сма­тра­ју се из­дај­ни­ци­ма већ бор­ци­ма на стра­ни до­бра, што су по­но­ви­ли Бар­џис и Ме­клин ка­да их је Мо­сква 1956. из­ве­ла пред стра­не но­ви­на­ре. 
Слу­жбу­ју­ћи у ен­гле­ској ам­ба­са­ди у Ва­шинг­то­ну, Фил­би са­зна­је да тра­га­ју за кр­ти­цом и да ће до­ћи до Ме­кли­на. По­слао је Бар­џи­са да га упо­зо­ри, али ни­је пла­ни­рао да они ску­па пре­бег­ну у Мо­скву и усме­ре ре­флек­то­ре на ње­га.
У до­ку­мен­ту МИ5 сто­ји да је Фил­би та­да у те­ле­гра­му ше­фу МИ6 на­вео не­мо­гу­ћим да је Бар­џис у пи­јан­ству и про­ми­ску­и­тет­ном хо­мо­сек­су­а­ли­зму био ге­рил­ски ак­ти­ван, али да га је афе­ра око пре­бе­га на­ве­ла да ра­зум­но мо­ди­фи­ку­је раз­ло­ге њи­хо­вог не­стан­ка. Скре­тао је па­жњу са се­бе. У ме­мо­а­ри­ма пи­ше да Бар­џи­су ни­ка­да ни­је опро­стио што им је муч­ки пре­ки­нуо ка­ри­је­ре. Ова­ко је ко­ју го­ди­ну ка­сни­је на­пу­стио слу­жбу и оти­шао у Беј­рут, где га је опет ан­га­жо­вао МИ6, све док је 1961., клуп­ко од­мо­тао КГБ де­зер­тер Ана­то­лиј Го­ли­цин. У до­ку­мен­ти­ма МИ5 сто­ји да је упе­рио пр­стом у Фил­би­ја и го­во­рио о још дво­ји­ци ко­ји­ма ни­је знао име­на. Го­ли­цин је твр­дио да је Ха­ролд Вил­сон, ен­гле­ски пре­ми­јер у два на­вра­та, КГБ агент. До­бар део ње­го­ве из­ја­ве ни­је до­ка­зан и ду­го је скри­ва­на. МИ5 и МИ6 ула­га­ли су огром­не на­по­ре да при­кри­ју ак­тив­но­сти „че­твор­ке” и од САД ко­ја је та­ко­ђе при­ми­ла јак уда­рац. Ме­клин је за­слу­жан за пре­но­ше­ње аме­рич­ких тај­ни о раз­во­ју ну­кле­ар­ног оруж­ја, пла­но­ви­ма осни­ва­ња НА­ТО и фор­ми­ра­њу Мар­ша­ло­вог пла­на за не­ке европ­ске зе­мље. 

У до­ку­мен­та­ци­ји МИ5 је и при­зна­ње че­твр­тог чла­на и „мо­зга” опе­ра­ци­је Ен­то­ни­ја Блан­та из 1964. го­ди­не. Пле­мић и ми­ље­ник ен­гле­ске кра­љев­ске по­ро­ди­це про­го­во­рио је у за­ме­ну за иму­ни­тет од кри­вич­ног го­ње­ња. Ка­жу да га ни­су „сло­ми­ли” јер је при­знао са­мо оно за шта су има­ли до­ка­зе. Оба­ве­ште­на је кра­љи­ца (мај­ка да­на­шње кра­љи­це Ели­за­бе­те дру­ге), али је остао њен лич­ни ку­стос ко­лек­ци­је умет­ни­на све до 1979. го­ди­не. Но­ви­нар Ен­дру Бојл у „Кли­ми из­да­је” та­да га је оп­ту­жио за шпи­ју­на­жу, што је при­мо­ра­ло пре­ми­јер­ку Мар­га­рет Та­чер да јав­но при­зна да је Блант шпи­јун. „Жи­го­сан” је на­дим­ком „шпи­јун без сти­да”, али је ра­ди­је умро у са­мо­ћи у Лон­до­ну. Ни­је се при­дру­жио дру­жи­ни у Мо­скви. 
Во­ђе­на, по јед­ни­ма, сво­је­вр­сним па­три­о­ти­змом, а по дру­ги­ма, из­да­јом до­мо­ви­не, „че­твор­ка” је уме­ћем у до­ме­ну об­ма­не успе­шно „опе­ри­са­ла” у вре­ме хлад­ног ра­та, до­че­ка­ла ста­рост пи­шу­ћи књи­ге и по­сра­ми­ла бри­тан­ске оба­ве­штај­не слу­жбе. По­сле њих сви си­сте­ми про­ве­ре аге­на­та па­ли су у во­ду, а ни да­нас се не при­ча отво­ре­но о ште­ти ко­ју су на­не­ли. Што из сти­да, што из стра­ха од по­сле­ди­ца, кри­ли су 50 го­ди­на до­ку­мен­та на 400 стра­на, ка­да су об­ја­вље­на у На­ци­о­нал­ном ар­хи­ву.