Плашљиви зец и офшор зоне

Капитал је плашљив као зец. Опрезан је, тежи да минимизира ризике и максимизира добитке. Ово су најчешће формулације којима се описују својства капитала. Будући да власници богатства настоје да га увећају, они неретко теже и да га сакрију од очију јавности. Само су транзициони богаташи у прво време имали жељу да изложе своје богатство јавности. А онда је већина њих схватила, поучена од својих далеко искуснијих колега са Запада, да богатство треба скривати. Ту лежи корен настанка офшор зона. Њихова историја сеже у далеку прошлост, а прави процват доживеле су у последњој четвртини 20. века. Посебан подстицај за процват пореских рајева настао је с процесом транзиције источноевропског социјализма у капитализам. Транзициони добитници са истока у околностима либерализације и дерегулације са задовољством су примљени у круг корисника услуга у офшор зонама.

Заблуда је мислити да су ове зоне некакве мистичне територије без власти. Оне то свакако нису. Сва та Кајманска, Маршалска и Девичанска острва, Бахами, Бермуди... јесу издвојене територије под јурисдикцијом Британије, САД, Холандије и неких других земаља. Дакле, постоји јурисдикција, али флексибилна. У офшор зонама лабавији су системи контроле богатства, имовине, капитала, новца... Тамо су најчешће нулти порези и загарантована тајност. У пореске рајеве похрлио је новац. Процењује се да је на рачунима банака, инвестиционих фондова и других финансијских организација у овим деловима света склоњено богатство од око 12.000 милијарди долара. Поређења ради, то је око 70 одсто годишњег БДП-а САД. То су паре најбогатијих људи у свету. Може се рећи: крупни капитал свих земаља ујединио се на заштићеним местима.

Могуће је идентификовати два кључна тока настајања тог капитала:

Први, легалан, јесте опорезована добит власника капитала, која је после свих пореза и трошкова склоњена далеко од очију јавности. Други, илегалан, јесу различите варијанте стицања и скривања богатства које чини капитал стечен на основу избегавања плаћања пореза, нелегалне трговине или корупције.

Ваља имати у виду да и легално стечени капитал има склоност да се илегално капитализује. Процес се обавља тако што инвеститори из офшор зона улажу у реални и финансијски сектор по свету, али тако што се користе извлачењем добити пре опорезивања. Како? Просто, користе систем трансферних цена и контроле кључних поруџбина од компанија које су посредници у пословању, а које се налазе у неком од пореских рајева. Фактуришу се менаџерске услуге, права, лиценце и други трошкови по високим ценама компанијама које послују у оквиру регулисаних привреда.

Укратко, савез између власника капитала и политичара на светском, па и локалном нивоу, нераскидив је. Утичући на креирање економске политике, политичари најчешће помажу власницима капитала, а ови им се одужују тако што им праве мостове да и они постану власници капитала. Све то мора бити далеко од очију јавности, а за то су створене офшор зоне. Моћ и интереси богатих људи су такви да могу да утичу на креирање пореске и економске политике. Зашто би они радили против својих интереса? Државе, управо оне најмоћније, нису спремне да у том погледу било шта мењају. Њихов стратешки интерес јесте да привлаче илегални капитал из транзиционих и неразвијених земаља у свој банкарски и финансијски систем.

Нобеловац Стиглиц почетком овог века извео је занимљиву паралелу. Разлика између „дивљег запада” и „дивљег истока” у настајању капитализма јесте у томе што су капиталисти „дивљег запада” отети новац инвестирали у својим земљама. Капиталисти модерног „дивљег истока” новац отет у својим земљама трансферисали су у иностранство. А онда су и они стари капиталисти „дивљег запада” направили пореске рајеве.

У све ово укључили су се и наши познати и још непознати транзициони добитници. Ваља овде да подсетим на један од механизама извлачења богатства који су смислили наши богати „експерти”: задужиш се код банке, опереш и трансферишеш новац у иностранство, а дугове и упропашћене фирме оставиш држави.

Професор универзитета