Plašljivi zec i ofšor zone

Kapital je plašljiv kao zec. Oprezan je, teži da minimizira rizike i maksimizira dobitke. Ovo su najčešće formulacije kojima se opisuju svojstva kapitala. Budući da vlasnici bogatstva nastoje da ga uvećaju, oni neretko teže i da ga sakriju od očiju javnosti. Samo su tranzicioni bogataši u prvo vreme imali želju da izlože svoje bogatstvo javnosti. A onda je većina njih shvatila, poučena od svojih daleko iskusnijih kolega sa Zapada, da bogatstvo treba skrivati. Tu leži koren nastanka ofšor zona. Njihova istorija seže u daleku prošlost, a pravi procvat doživele su u poslednjoj četvrtini 20. veka. Poseban podsticaj za procvat poreskih rajeva nastao je s procesom tranzicije istočnoevropskog socijalizma u kapitalizam. Tranzicioni dobitnici sa istoka u okolnostima liberalizacije i deregulacije sa zadovoljstvom su primljeni u krug korisnika usluga u ofšor zonama.

Zabluda je misliti da su ove zone nekakve mistične teritorije bez vlasti. One to svakako nisu. Sva ta Kajmanska, Maršalska i Devičanska ostrva, Bahami, Bermudi... jesu izdvojene teritorije pod jurisdikcijom Britanije, SAD, Holandije i nekih drugih zemalja. Dakle, postoji jurisdikcija, ali fleksibilna. U ofšor zonama labaviji su sistemi kontrole bogatstva, imovine, kapitala, novca... Tamo su najčešće nulti porezi i zagarantovana tajnost. U poreske rajeve pohrlio je novac. Procenjuje se da je na računima banaka, investicionih fondova i drugih finansijskih organizacija u ovim delovima sveta sklonjeno bogatstvo od oko 12.000 milijardi dolara. Poređenja radi, to je oko 70 odsto godišnjeg BDP-a SAD. To su pare najbogatijih ljudi u svetu. Može se reći: krupni kapital svih zemalja ujedinio se na zaštićenim mestima.

Moguće je identifikovati dva ključna toka nastajanja tog kapitala:

Prvi, legalan, jeste oporezovana dobit vlasnika kapitala, koja je posle svih poreza i troškova sklonjena daleko od očiju javnosti. Drugi, ilegalan, jesu različite varijante sticanja i skrivanja bogatstva koje čini kapital stečen na osnovu izbegavanja plaćanja poreza, nelegalne trgovine ili korupcije.

Valja imati u vidu da i legalno stečeni kapital ima sklonost da se ilegalno kapitalizuje. Proces se obavlja tako što investitori iz ofšor zona ulažu u realni i finansijski sektor po svetu, ali tako što se koriste izvlačenjem dobiti pre oporezivanja. Kako? Prosto, koriste sistem transfernih cena i kontrole ključnih porudžbina od kompanija koje su posrednici u poslovanju, a koje se nalaze u nekom od poreskih rajeva. Fakturišu se menadžerske usluge, prava, licence i drugi troškovi po visokim cenama kompanijama koje posluju u okviru regulisanih privreda.

Ukratko, savez između vlasnika kapitala i političara na svetskom, pa i lokalnom nivou, neraskidiv je. Utičući na kreiranje ekonomske politike, političari najčešće pomažu vlasnicima kapitala, a ovi im se odužuju tako što im prave mostove da i oni postanu vlasnici kapitala. Sve to mora biti daleko od očiju javnosti, a za to su stvorene ofšor zone. Moć i interesi bogatih ljudi su takvi da mogu da utiču na kreiranje poreske i ekonomske politike. Zašto bi oni radili protiv svojih interesa? Države, upravo one najmoćnije, nisu spremne da u tom pogledu bilo šta menjaju. Njihov strateški interes jeste da privlače ilegalni kapital iz tranzicionih i nerazvijenih zemalja u svoj bankarski i finansijski sistem.

Nobelovac Stiglic početkom ovog veka izveo je zanimljivu paralelu. Razlika između „divljeg zapada” i „divljeg istoka” u nastajanju kapitalizma jeste u tome što su kapitalisti „divljeg zapada” oteti novac investirali u svojim zemljama. Kapitalisti modernog „divljeg istoka” novac otet u svojim zemljama transferisali su u inostranstvo. A onda su i oni stari kapitalisti „divljeg zapada” napravili poreske rajeve.

U sve ovo uključili su se i naši poznati i još nepoznati tranzicioni dobitnici. Valja ovde da podsetim na jedan od mehanizama izvlačenja bogatstva koji su smislili naši bogati „eksperti”: zadužiš se kod banke, opereš i transferišeš novac u inostranstvo, a dugove i upropašćene firme ostaviš državi.

Profesor univerziteta