Специјални заводи или: да буде јефтиније

Teкст Бојана Ђурића у „Политици” од прошлог четвртка, захваљујући очитој племенитости аутора, указује на срж проблема у третману оних који „нису имали среће“ и види се већ у наслову: „Далеко је Стамница“. Текст ме је подсетио на време када сам као управник сличног заводa у Великом Поповцу требао да организујем преузимање и припрему поменутих објеката у Стамници за пријем нових корисника.

Наиме, старе рударске куће требало је средити како би се могле користити. До Стамнице је у то време требало прећи око пет километара jедва проходног пута какав је био и прилаз Великом Поповцу. Проблем је био како да чланови породица стигну до ових установа и обиђу своје најближе. А корисника је било из свих крајева, не само из Србије већ и из других република бивше Југославије. За нас је велики проблем био како на време стићи до болнице, будући да су корисници ових установа били подложнији разним органским обољењима која су често захтевала хитне интервенције, а посебно оних са честим епилептичним нападима. Стручни кадрови су се тешко одлучивали за ангажовање у овим установама, а слично је било, нажалост, и за већину осталих.

Кад смо започели адаптацију рударских кућа, директор грађевинског предузећа које је било извођач радова рекао ми је да ће због лошег пута „бити уништена три камиона“ и да би за исту количину новца могао да нам на крају асфалтног пута, на периферији Петровца на Млави, изгради потпуно нови објекат истог капацитета. Залагао сам се за такво решење, али се надлежни нису сложили, јер је наводно општини обећана накнада за те објекте. Слично томе, и Завод у Великом Поповцу изграђен је на простору напуштених поповских штала. Све то да би било јевтиније.

Наравно да су нам овакве установе потребне. И добро је кад су нам деца у њима, да можемо да им пружимо пристојне услове живота и хумани приступ. Међутим, ако нам је циљ инклузија, онда политика у области социјалне заштите, образовања и здравства треба да тежи да се овакве установе, које су по својој суштини васпитно-образовне и рехабилитационе, приближе градовима а да кориснике смештамо близу породица, у окружење одакле потичу, где се веза с породицом не губи, што је сад нажалост чест случај. Поред тога, у већим центрима лакше је обезбедити стручни кадар, а тиме и квалитетнију помоћ нашим најближима. У већим градским центрима имамо веома развијену мрежу специјалних школа које, на срећу, нисмо затворили. У њима делују солидни стручни тимови који могу да функционишу као стручнометодолошки центри, уз пружање одговарајућих стручних услуга, како установама социјалне заштите тако и образовним установама које се боре с проблемима оних ученика који имају специфичне тешкоће у учењу, или деци с граничним стањем хендикепа.

Зато сматрам да је аутор текста „Далеко је Стамница“ указао на срж проблема ради чега сам му као стручњак веома захвалан, а верујем, још више, породице оних који „нису имали среће“.

Дефектолог, професор Дефектолошког факултета у пензији