Specijalni zavodi ili: da bude jeftinije

Tekst Bojana Đurića u „Politici” od prošlog četvrtka, zahvaljujući očitoj plemenitosti autora, ukazuje na srž problema u tretmanu onih koji „nisu imali sreće“ i vidi se već u naslovu: „Daleko je Stamnica“. Tekst me je podsetio na vreme kada sam kao upravnik sličnog zavoda u Velikom Popovcu trebao da organizujem preuzimanje i pripremu pomenutih objekata u Stamnici za prijem novih korisnika.

Naime, stare rudarske kuće trebalo je srediti kako bi se mogle koristiti. Do Stamnice je u to vreme trebalo preći oko pet kilometara jedva prohodnog puta kakav je bio i prilaz Velikom Popovcu. Problem je bio kako da članovi porodica stignu do ovih ustanova i obiđu svoje najbliže. A korisnika je bilo iz svih krajeva, ne samo iz Srbije već i iz drugih republika bivše Jugoslavije. Za nas je veliki problem bio kako na vreme stići do bolnice, budući da su korisnici ovih ustanova bili podložniji raznim organskim oboljenjima koja su često zahtevala hitne intervencije, a posebno onih sa čestim epileptičnim napadima. Stručni kadrovi su se teško odlučivali za angažovanje u ovim ustanovama, a slično je bilo, nažalost, i za većinu ostalih.

Kad smo započeli adaptaciju rudarskih kuća, direktor građevinskog preduzeća koje je bilo izvođač radova rekao mi je da će zbog lošeg puta „biti uništena tri kamiona“ i da bi za istu količinu novca mogao da nam na kraju asfaltnog puta, na periferiji Petrovca na Mlavi, izgradi potpuno novi objekat istog kapaciteta. Zalagao sam se za takvo rešenje, ali se nadležni nisu složili, jer je navodno opštini obećana naknada za te objekte. Slično tome, i Zavod u Velikom Popovcu izgrađen je na prostoru napuštenih popovskih štala. Sve to da bi bilo jevtinije.

Naravno da su nam ovakve ustanove potrebne. I dobro je kad su nam deca u njima, da možemo da im pružimo pristojne uslove života i humani pristup. Međutim, ako nam je cilj inkluzija, onda politika u oblasti socijalne zaštite, obrazovanja i zdravstva treba da teži da se ovakve ustanove, koje su po svojoj suštini vaspitno-obrazovne i rehabilitacione, približe gradovima a da korisnike smeštamo blizu porodica, u okruženje odakle potiču, gde se veza s porodicom ne gubi, što je sad nažalost čest slučaj. Pored toga, u većim centrima lakše je obezbediti stručni kadar, a time i kvalitetniju pomoć našim najbližima. U većim gradskim centrima imamo veoma razvijenu mrežu specijalnih škola koje, na sreću, nismo zatvorili. U njima deluju solidni stručni timovi koji mogu da funkcionišu kao stručnometodološki centri, uz pružanje odgovarajućih stručnih usluga, kako ustanovama socijalne zaštite tako i obrazovnim ustanovama koje se bore s problemima onih učenika koji imaju specifične teškoće u učenju, ili deci s graničnim stanjem hendikepa.

Zato smatram da je autor teksta „Daleko je Stamnica“ ukazao na srž problema radi čega sam mu kao stručnjak veoma zahvalan, a verujem, još više, porodice onih koji „nisu imali sreće“.

Defektolog, profesor Defektološkog fakulteta u penziji