Брисел дао зелено светло за железару

Србија је добила зелено светло Брисела да Кинези дођу у Смедерево. Тачка на српску челичну кризу биће стављена у понедељак, кад у присуству дипломатског кора и угледних званица, буде потписан уговор о приватизацији железаре са кинеском компанијом „Хестил” (енглески „Хбис”). Како незванично може да се чује, званична делегација из Србије у понедељак је била у Бриселу и представнике Европске комисије (ЕК) информисала о томе какве намере кинески инвеститор има у Смедереву.

Формално посматрано, Србији није потребна никаква дозвола Брисела да би „Хестил” преузео железару. Не постоје правила Европске уније која ограничавају слободан проток капитала. На шта је онда премијер Александар Вучић мислио када је небројано пута истакао да нам је у овом послу неопходна „подршка Брисела”?

Наиме, Србија сада треба да докаже да је помоћ коју је железара добијала до 1. фебруара 2015. године била у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању. Какве везе има прошлост са будућом кинеском инвестицијом? Како „Политика” сазнаје, Србија сада треба да докаже да укупан износ државне помоћи који је на рачун железаре стигао до 1. фебруара 2015. не прелази 50 одсто будућег кинеског улагања. Ако администрација у Бриселу сада израчуна да је држава „преплатила” износ државне помоћи и да она прелази половину кинеских улагања, ЕК од „Хестила” може да захтева да у буџет врати одређени део средстава. Односно, све што је преплаћено. Отуд брига српских државних званичника да Брисел може да осујети посао са Кинезима.

Како кажу наши извори, преговори у Европској комисији су завршени позитивно и српска делегација успела је да убеди европску администрацију да износ државне помоћи не прелази 50 одсто будуће кинеске инвестиције.

С обзиром на то да је ситуација на тржишту челика тешка и да европске челичане гуши понуда јефтиног челика из Кине, наши државни званичници стрепели су од реакције званичног Брисела. Јер, питање је шта све ЕК рачуна као државну помоћ. Ту, међутим, дилеме нема. Све се рачуна. Својевремено, у делегацији ЕК у Београду у одговору „Политици” истакли су да се рачуна и индиректно помагање државе, а не само директно упумпавање пара које је престало 1. фебруара прошле године. Дакле, државна помоћ је и јефтинија или бесплатна струја или гас, одговорили су тада из Европске комисије.

Овакав став Брисела, међутим, нисмо чули када је реч о британској челичној кризи. Наиме, када је индијски „Тата стил” најавио повлачење из Британије, британски премијер Дејвид Камерон је најавио да ће држава помоћи челичној индустрији. За разлику од Србије која је на челичну кризу почетком 2012. године, када је „Ју-Ес стил” најавио свој одлазак, одговорила преузимањем железаре за долар у Енглеској је такав епилог одмах искључен. Национализација не долази у обзир, изјавио је пре десетак дана британски премијер Дејвид Камерон. Министар за бизнис, иновације и вештине Саџид Џавид нашао се на удару британске јавности, јер у време када је „Тата стил” објавио свој одлазак није био у Енглеској, већ на службеном путу у Аустралији. Критиковали су га да, ако је већ знао да ће се руководство „Тата стила” тог дана састати да разматра напуштање британског тржишта, није смео да оде и да угрози 14.000 радних места. Кад се на то додају и зависне индустрије број угрожених радних места у Британији достиже 40.000.

Међутим, британска државна секретарка за бизнис Ана Соубри је, покушавајући да одбрани свог шефа, практично признала да британска држава индиректно већ помаже челичну индустрију.

„Гардијан” преноси њене речи да држава кризу у челичној индустрији покушава да реши још од октобра прошле године. Суброи каже да јој је премијер Камерон тада рекао: „Ана, имамо реалне проблеме у индустрији челика”. Она даље наводи како је британска држава урадила све што су представници индустрије челика од њих тражили, али, они су стално померали циљеве.

„Кад су нам рекли да предузмемо мере везане за тарифе и антидампинг, ми смо то и урадили. А онда су нам рекли да то није довољно ”, каже Соубри и додаје да је онда направљен уступак када је реч о цени енергената. Покушала је да илуструје како су им представници челичне индустрије сваки пут тражили све више и више.

Иван Николић, сарадник Економског института, каже да је проблем смедеревске железаре вишедеценијски и да је за Србију то стратешко питање.

– За нас је то био нерешив проблем. Не да није могао бити решен последњих година, већ деценијама. Ако га је сада могуће решити, онда је то у стратешком интересу наше привреде. Можда ће због тога неко и да се љути, али у нашем интересу је да решимо тај проблем – каже Николић.