Ученичка пракса на машинама од милион евра

Крагујевац – Иако и даље већина матуранта основних школа себе замишља као будуће менаџере или програмере, полако се мења слика да најгори ђаци иду на занате. Будући мајстори који се школују за дефицитарна занимања добијају стипендије, раде у фабрикама које су високо аутоматизоване, а по завршетку трогодишњег школовања већину већ чекају радна места, и то добро плаћена.

Стари мајстори тврде да имамо врло надарену децу за послове заваривача и да делови у чијој изради учествују и наши средњошколци могу да се нађу у авионима у Русији, аутомобилима у Француској, војној индустрији и пољопривредној механизацији широм света.

Ово смо могли чути током обиласка неколико предузећа у Крагујевцу која су прихватила да буду „школе у фабрици” за ђаке Политехничке школе који се школују за браваре-завариваче. Овај трогодишњи образовни профил уведен је по моделу кооперативног образовања, који уз часове и праксу у школи, подразумева и праксу у предузећима, уз стипендију и посао. По овом моделу тренутно се у 10 школа у Србији образују ђаци за браваре-завариваче, електричаре и индустријске механичаре, а од 1. септембра ће бити 14 таквих школа. Читав пројекат „Реформа средњег стручног образовања” финансира немачка влада, а спроводе га ГИЗ (Немачка организација за међународну сарадњу) и српско Министарство просвете, науке и технолошког развоја.

Директор Политехничке школе Синиша Којић каже да су у Србији многе техничке школе и занатски профили угашени, јер је стање у металском комплексу било лоше, уписна политика је била дестимулишућа, а деца нису показивала никаквог интересовања да се школују за ова занимања.

– Ми смо најстарија техничка школа, основана 1854. године. Наши ђаци су радили делове чак и за Авалски торањ, побеђују на такмичењима, а у једном тренутку били смо доведени на руб егзистенције. Ученици праксу обављају у седам компанија, које им покривају трошкове пута, исхране, добијају и дневнице, а најбоље чека посао – прича директор Којић.

За ученике та месечна „платица” од око 5.000 динара свакако није занемарљива.

– Путујем сваки дан око 30 километара, живим у Бумбаревом Селу. Добар сам ђак, добио сам стипендију и потписао уговор на пет година. Волим ово занимање и ништа ми није тешко – прича Мирослав Симовић (16), који је ове године на такмичењу машинских школа био пети у Србији.

Бравар-заваривач, профил који раније није постојао у нашем школском систему, уведен је на иницијативу школе и захтев предузећа „Униор компонентс” (некадашња „Застава алати” коју су купили Словенци 2005. године). Сада се већ школује друга генерација ученика.

– Дуалним образовањем добијају сви: и компаније јер добијају високо квалитетан кадар који нам је потребан и који је одмах оспособљен да уђе у производњу, али и друштвена заједница јер се смањује број незапослених – каже Јелена Величковић, извршна директорка „Униора”.

Овде је све „на дугме”, а свака од машина на којима се данас ради вреди око милион евра. Сличну слику смо затекли и у приватном предузећу „Сунце”, које је основано још 1929. године. На зиду је уоквирено старо мајсторско писмо деде садашњег власника. Ова диплома, која је некада означавала врсног мајстора, требало би да буде враћена у образовни систем Србије.

– Код нас на праксу долазе и студенти и средњошколци, а најбољима буде понуђен посао. Већина наших запослених дошли су у фирму преко праксе, јер никоме није у интересу да испусти добре раднике – прича Владимир Маринковић, који је дипломирао немачки језик, ускоро треба да докторира на ФОН-у, али се одлучио да настави занатску традицију деде бравара и оца стаклоресца.

У фабрици која производи врата и прозоре, затичемо тројицу ђака на пракси. Прекидамо накратко Дарка Бојанића (16), који скида заштитну маску уз дозволу ментора – искусног радника који надзире како ученик вари.

– Добар је осећај узети апарат у руке, ово је занимљив посао. Више волим да будем овде него на часовима – са осмехом каже Дарко.

А да реченица „чека их посао чим заврше школу” није само фраза, потврђује и Бранко Вељовић, директор „Заставе Инпро”. Он каже да је фирма жудела за мајсторима овог профила и да су били принуђени да раде преквалификацију.

Ђаци које смо прекинули у послу на себи имају заштитну опрему, а њихов ментор и наставник Зоран Пантић објашњава да нико не може да уђе у погон без опреме, да не би дошло до повреда.

– Мени је ово била прва жеља, а мотивисало ме је то што су рекли да има доста фирми у којима могу да се запослим – прича Стефан Белић (17) и одговара да тренутно има „петицу” из праксе.

Да се и у главама младих много тога мења, показује и недавни пример једног крагујевачког ученика – који је књижицу гимназије заменио апаратом за варење.