Цветни кауч Јозефа Франка

Специјално за Политику

Беч – „Употреби све што се да употребити”, била је једна од девиза бечког архитекте Јозефа Франка (1885–1967) који је у својим архитектонским и дизајнерским пројектима обраћао пажњу на индивидуалне потребе клијената, узимајући у обзир људско тело у смислу његових математичких односа у простору и значаја особе као јединства тела и ума. Преиспитивао је оштре архитектонске догме својом уметничком емпатијом за људе разноликих укуса у време бечког модернизма, покрета коме је формално припадао, али са чијим се начелима стандардизације није слагао. Франк је бранио туђе право на делић кича, заступајући став да архитекта не би смео да осуђује нечији укус. Франк је једну од својих чувених теза – да је људима свест о животу у времену које стално тежи трансформацијама, одузела сваки осећај за пријатност мира и тишине, претворио у главни мотив да део хармоније врати у домове. Његове идеје за ентеријер представљају спој старог и новог, дизајнерских праваца, класичних и живописних боја и мустри.

„Оно што волиш само ће се од себе стопити са средином” говорио је Јозеф Франк који је у историју дизајна ушао као „баштован ентеријера”

па цвеће није стављао само на тепихе зато што се „по цвећу не гази”.

„Функција куће се не да описати речима (…) То што ми зовемо архитектуром се налази негде између концепта кувања, обедовања, рада и спавања”, пише у својој књизи „Архитектура као симбол” (1931) Франк који заступа идеју куће или стана као врсту минијатурног града у коме је простор тако организован да и потпуни странац у њему може да се снађе. За разлику од Јозефа Хофмана чији је стил веома декоративан и Адолфа Лоса који архитектури приступа интелектуално, Франк сматра да би архитектура требало да се ослони на читаву културну историју узимајући у обзир и дух времена у коме настаје.

У кризним годинама после Првог светског рата, он се окреће пројектовању општинских зграда (такозваних Gemeindebau), радничких насеља и вртних градова, а почетком 1920-их и породичним кућама и вилама, од којих је најпознатија Вила Бер у бечком 13. бецирку, која се највише приближава идеалима модернизма. Прилично скептичан у вези са задацима и могућностима архитектонског дизајна, Франк у конципирању стамбених простора покушава да остави визуелно ефективан утисак детаљима који „органски ничу” из животних околности.

Не једна, већ три изложбе посвећене пре свега дизајнерској, али и архитектонској заоставштини Јозефа Франка су крајем прошле, и почетком ове године отворене у Бечу. Великом ретроспективом „Против дизајна” у МАК-у, кустоси Херман Чех и Себастијан Хакеншмит нуде комплетну слику креативног стваралаштва познатог бечког архитекте и дизајнера, укључујући архитектонске планове, макете, скице, аквареле, намештај и штофове. Посебан акценат стављен је на утицај који је Франк извршио на токове европског дизајна својим вишедеценијским радом за стокхолмску фирму „Свенскт тен” („Шведски калај”), на изложбама продајног карактера. Фантастичан свет шарених мустри и намештаја показује у којој мери Франк уноси свежину у унутрашњу декорацију дома, посежући за смелим комбинацијама цветних мотива и живих боја у доба у којем дизајн тежи да иде у корак са архитектонским идеалом једноставности Ле Корбизијеове визије ефикасне средине. Франк између два светска рата проширује мере столица, фотеља и кауча у корист удобности. У МАК-у се могу видети примери постепене еволуције његових дизајнерских решења – од најранијих модела креираних у Бечу, до позних, насталих и произведених у Стокхолму.

Свега неколико година пошто је заједно са Оскаром Стрнадом основао Школу архитектуре и фирму за дизајн ентеријера „Дом и башта” у Бечу, Франк 1933. напушта Аустрију, предосећајући опасност које политичке промене у земљи, пре свега према многобројној јеврејској популацији којој припада, са собом носе. Годину дана по доласку у Стокхолм, као већ интернационално етаблирани архитекта и дизајнер почиње сарадњу са „Свенскт теном”, фирмом чија је оснивачица и власница Естрид Ериксон. Обоје деле сличан став према ограничењима униформности пуританских принципа и развијају стил који иако садржи појединачне елементе модернизма одступа од „четвртасте” геометрије функционализма. Франков цветни кауч – упркос критикама да због својих димензија не би могао да прође кроз врата савременог дома – постаје сензација на Стокхолмској изложби 1934. Критичари су згрожени цветним дезеном овог комада намештаја који је, осамдесет година од своје „премијере” још увек један од најтраженијих и најрепродукованијих Франкових дизајнерских креација.

„Свенскт тен” у своме архиву чува две хиљаде Франкових скица за намештај и 160 мустри са штофове од којих се стотинак још  производи строго према оригиналима, у (сопственој) мануфактури.

Изложба ”Против дизајна” траје до 16. јуна.