УПОТРЕБА „ЕЛИПТОНА”

Борба страначких елита за власт може се водити од данас до сутра, а у случају Србије од јутра до повечерја, али борба за бољи живот и очување идентитета земље ствар је дугорочног планирања и озбиљног рада институција.

Ђаво је овде однео шалу кад нам се и свештенство посвађало око приступа косовском питању, па кад су у свађи Амфилохије и Артемије, како не би били Тадић и Коштуница.

Духовни и световни пастири различито тумаче потребе српског народа и државе. Циљ им је, барем по прокламацијама, исти, али су им виђења средстава за остварење циљева сасвим различита, те док једни мисле да је политика изолационизма, уз подршку источног пријатеља, прави начин да одбранимо српство и Косово, други имају шири поглед, описан већ помало отрцаним слоганом: „И Косово и Европа.”

Обе опције имају своје екстремне заговорнике. Најдаље је, ових дана, у радикалној одбрани српског Косова, отишао Марко Јакшић, човек с титулом „председника српских општина на Косову”, ма шта то значило, који се заложио да набавимо од Руса најмодерније наоружање.

Као да Јакшић сумња у ефикасност борбе правним средствима, што је, колико знамо, основ Акционог плана. Рекао бих да је Јакшић у праву. Губитак Косова је последица изгубљеног рата. Али, ако господин испољава дефетизам око борбе препорученим средствима, морао би српској јавности и, посебно оним Србима чији је свеопшти општински председник, да објасни шта би ми радили с тим оружјем и како би неки нови рат унапредио нашу ствар.

Српска вера у оружје понекад је комична. Кад је оно у јеку рата у Босни Владимир Жириновски туђом крвљу плаћао пораст страначког рејтинга, обећао нам је, на једној од турнеја, некакво тајно руско оружје, названо „елиптон”, које непогрешиво тамани непријатеља, па се после испоставило да је развој те врсте наоружања требало да преузме неки шабачки пластичар који је развио технику израде ноша које свирају кад дете обави нужду.

Али, рецимо да је ово само комична епизода у трагичној ствари. И рецимо да ја прецењујем значај Јакшићеве изјаве. Али, Јакшић по Јакшић, резолуција по резолуција, криза владе по криза владе, свађа по свађа... ето нама „елиптона”, синонима за безнађе, нерационалност и глупост. Као да је српска борба за Косово изгубљена и пре него што је почела. Као да Косово постаје тек оквир за страначке борбе око превласти и као да ће се множити злоупотребе ове теме.

Ако се питање Косова претвори у такмичење у храбрости, а превиди самоодрживост пројекта одбране Косова и Срба на Косову, множиће се она врста акција које кратко трају и не воде нас никуда. Као што је била ова последња око преузимања железничког саобраћаја, или она прва, с минирањем граничних прелаза.

Озбиљна је само она политика која је прагматична. Ових дана знатна пажња посвећена је једној изјави Драгана Марковића, званог Палма, с чијим је народњачким понашањем и ставовима, београдски „круг двојке” терао спрдњу. Дотични је изјавио да само економски јака Србија може да одбрани Косово и успротивио се сваком облику изолационизма. Рекао бих да Марковић зна о чему говори. Он управља једном општином која има неке своје развојне и инвестиционе планове и из њега је проговорио предузетни дух који би паре рађе трошио на нова радна места него на „елиптон”.

Неостварив је било који национални циљ уколико српски политичари Србију ставе у карантин, утолико пре што таква позиција укида сваку активну и паметну политику у вези са формалним очувањем Косова у оквирима државне заједнице, нити то повећава безбедност, материјалну и социјалну сигурност Срба на Косову.

Главни уредник недељника „Време”