НАТО у Букурешту

Састанак шефова држава и влада Атлантског пакта, за мање од месец дана у Букурешту, превазилази оквир редовног радног, што ће се вероватно потврдити и рангом присутних и одлукама организације. На пример, већ сада се зна да ће САД и Француску заступати шефови држава, председници Буш и Саркози, али драж неизвесности још и неког нејасног ишчекивања осигурана је тек појединошћу да ће ту бити и Владимир Путин. Шеф Русије, коме престаје мандат, прихватио је позив да дође и буде државник-гост.

Скуп у Букурешту је последњи уочи јубиларног, шездесетог (западни савез образован је 4. априла 1949!), али биће и најмасовнији, што показује колико је НАТО у међувремену ојачао. Састанку ће присуствовати 26 држава чланица и 23 „партнера” пакта. Главни догађаји „Букурешта 2008.” јесу приступ Атлантском савезу тзв. јадранске тројке, Хрватске, Албаније и Македоније, и пропуштање на још једну степеницу ближе редовном чланству Украјине и Грузије. Њих две су тандем кандидата с границе пакта према Русији, правцем Балтик, Црно море, Кавказ.

Јадран и Балкан су последњи прикључак густо развијеној мрежи војне безбедности уједињене Европе. Њен први источни сегмент уграђен је с Пољском, Чешком и Мађарском („источни НАТО”) још 1999. године. Балтик је покривен пријемом Естоније, Летоније и Литваније (2004). Средњи простор попуниле су Словачка и Словенија, а учлањењем Бугарске и Румуније осигурана је западна обала Црног мора, с које се контролише појас од делте Дунава до Грузије, кандидата за чланство на Кавказу. (Јануарски референдум Грузина потврдио је масовно опредељење за приступ алијанси.)

Хрватска, Албанија и Македонија стижу из „радног предворја” Атлантског савеза, отвореног специјално тзв. јадранском повељом Вашингтона и тих земаља 2003. године. Задатак „јадранске тројке” је да одржи тактички контакт с црноморским снагама Румуније, Бугарске, Турске и Грузије, правцем осигуравања руте Тирана, Скопље, Софија. Доласком „тројке” у чланство, Балкан се коначно затвара, с обзиром на то да последњи преостали потенцијални чланови, Црна Гора и самопрокламовано Косово, сарађују кроз функционалне прикључке: Загреб–Подгорица и Скопље–Приштина (Маргерита Паолини: „НАТО на Истоку”.)

Последњи бели простор је Србија, у срцу полуострва, с обзиром на то да су ранији пројекти Београда о приступу евроатлантским интеграцијама поводом Косова одложени у страну.

Интересантно је с чим ће у Букурешт доћи Путин. Да ли долази да би продубио, или можда премостио ров између Русије и Запада? Рецимо, то је занимљиво питање. Политика заоштравања донела је што је могла (највише мобилизацијом „уз Путина” и гласовима на руским изборима). Сада би се могло погледати шта је с руским међународним интересима. Потенцијал вербалне конфронтације је истрошен, могућности сарадње Русије са Западом су међутим нешто стварно, обећавајуће, али условљено признањем чињеница. Једна таква је и НАТО, такав какав јесте, проширен на основу слободно изјављене воље чланица. Француска је с њим кокетирала и овако и онако, али то су увек биле инокосне одлуке Париза. Није се због француских дистанци или враћања савезу ниоткуд наређивало, ни Де Голу ни Саркозију.

Захваљујући томе, чланство у НАТО-у је популарно. Чак и најмање земљеимају осећај да су под солидарном заштитом најбезбеднијег војно-одбрамбеног система на свету – што није нетачно. Али, ако је тако, онда не постоји „продор” пакта „у простор Русије”, из простог разлога што је руски простор у руским границама. Остало су новоосамостаљене републике које имају своје владе, права и своје легитимне националне интересе. Неке међу њима су установиле да им је превасходни интерес у интеграцијама са Западом, али спремне су да из таквог оквира имају одличне везе и са Русијом. Ако то уважи, Путин би могао да отвористраницу европске интеграције Русије. Русија уз Европу је једини логичан избор Москве.