NATO u Bukureštu

Sastanak šefova država i vlada Atlantskog pakta, za manje od mesec dana u Bukureštu, prevazilazi okvir redovnog radnog, što će se verovatno potvrditi i rangom prisutnih i odlukama organizacije. Na primer, već sada se zna da će SAD i Francusku zastupati šefovi država, predsednici Buš i Sarkozi, ali draž neizvesnosti još i nekog nejasnog iščekivanja osigurana je tek pojedinošću da će tu biti i Vladimir Putin. Šef Rusije, kome prestaje mandat, prihvatio je poziv da dođe i bude državnik-gost.

Skup u Bukureštu je poslednji uoči jubilarnog, šezdesetog (zapadni savez obrazovan je 4. aprila 1949!), ali biće i najmasovniji, što pokazuje koliko je NATO u međuvremenu ojačao. Sastanku će prisustvovati 26 država članica i 23 „partnera” pakta. Glavni događaji „Bukurešta 2008.” jesu pristup Atlantskom savezu tzv. jadranske trojke, Hrvatske, Albanije i Makedonije, i propuštanje na još jednu stepenicu bliže redovnom članstvu Ukrajine i Gruzije. Njih dve su tandem kandidata s granice pakta prema Rusiji, pravcem Baltik, Crno more, Kavkaz.

Jadran i Balkan su poslednji priključak gusto razvijenoj mreži vojne bezbednosti ujedinjene Evrope. Njen prvi istočni segment ugrađen je s Poljskom, Češkom i Mađarskom („istočni NATO”) još 1999. godine. Baltik je pokriven prijemom Estonije, Letonije i Litvanije (2004). Srednji prostor popunile su Slovačka i Slovenija, a učlanjenjem Bugarske i Rumunije osigurana je zapadna obala Crnog mora, s koje se kontroliše pojas od delte Dunava do Gruzije, kandidata za članstvo na Kavkazu. (Januarski referendum Gruzina potvrdio je masovno opredeljenje za pristup alijansi.)

Hrvatska, Albanija i Makedonija stižu iz „radnog predvorja” Atlantskog saveza, otvorenog specijalno tzv. jadranskom poveljom Vašingtona i tih zemalja 2003. godine. Zadatak „jadranske trojke” je da održi taktički kontakt s crnomorskim snagama Rumunije, Bugarske, Turske i Gruzije, pravcem osiguravanja rute Tirana, Skoplje, Sofija. Dolaskom „trojke” u članstvo, Balkan se konačno zatvara, s obzirom na to da poslednji preostali potencijalni članovi, Crna Gora i samoproklamovano Kosovo, sarađuju kroz funkcionalne priključke: Zagreb–Podgorica i Skoplje–Priština (Margerita Paolini: „NATO na Istoku”.)

Poslednji beli prostor je Srbija, u srcu poluostrva, s obzirom na to da su raniji projekti Beograda o pristupu evroatlantskim integracijama povodom Kosova odloženi u stranu.

Interesantno je s čim će u Bukurešt doći Putin. Da li dolazi da bi produbio, ili možda premostio rov između Rusije i Zapada? Recimo, to je zanimljivo pitanje. Politika zaoštravanja donela je što je mogla (najviše mobilizacijom „uz Putina” i glasovima na ruskim izborima). Sada bi se moglo pogledati šta je s ruskim međunarodnim interesima. Potencijal verbalne konfrontacije je istrošen, mogućnosti saradnje Rusije sa Zapadom su međutim nešto stvarno, obećavajuće, ali uslovljeno priznanjem činjenica. Jedna takva je i NATO, takav kakav jeste, proširen na osnovu slobodno izjavljene volje članica. Francuska je s njim koketirala i ovako i onako, ali to su uvek bile inokosne odluke Pariza. Nije se zbog francuskih distanci ili vraćanja savezu niotkud naređivalo, ni De Golu ni Sarkoziju.

Zahvaljujući tome, članstvo u NATO-u je popularno. Čak i najmanje zemljeimaju osećaj da su pod solidarnom zaštitom najbezbednijeg vojno-odbrambenog sistema na svetu – što nije netačno. Ali, ako je tako, onda ne postoji „prodor” pakta „u prostor Rusije”, iz prostog razloga što je ruski prostor u ruskim granicama. Ostalo su novoosamostaljene republike koje imaju svoje vlade, prava i svoje legitimne nacionalne interese. Neke među njima su ustanovile da im je prevashodni interes u integracijama sa Zapadom, ali spremne su da iz takvog okvira imaju odlične veze i sa Rusijom. Ako to uvaži, Putin bi mogao da otvoristranicu evropske integracije Rusije. Rusija uz Evropu je jedini logičan izbor Moskve.