Оца видео само једном, и то кришом

Зрењанин – Био је, каже, најружнија беба. Тако су му рекле сестре неговатељице. Рођен је са такозваном зечијом усном и низом недостатака. Претрпео је више операција. Колико – никад неће ни знати. Због разних поремећаја и рана изазваних хируршким интервенцијама по разним болничким установама дуго је примао храну на цевчицу. Ипак, Зоран Мартинов је изазивао нескривено дивљење сестара и неговатељица због фантастичне борбе за живот од првог дана доласка у Принциповац код Шида, у прихватилиште за хендикепирану децу.

Те малишане са разним манама родитељи су углавном остављали и нису се више јављали. Кад је почео да схвата, испричали су му да га је мајка оставила, а да није хтела ни да га погледа.

– Остављена деца нису имала други дом. У Принциповац су малишани долазили и привремено, да се лече, да савладају неке препреке. Ми „стални” с њима смо склапали пријатељства, а онда би они одлазили. Испраћали смо их и онда склапали нова пријатељства с новим привременим станарима. Тако је текао живот, мало-мало, па опет испочетка – сећа се Зоран Мартинов.

Он објашњава како је провео 15 година у прихватилишту у Принциповцу. Кроз неколико година физички се потпуно опоравио, ојачао, порастао... Живот у таквим установама своди се на међусобно помагање, па готово сви штићеници имају осећај да су корисни. Физички супериорнији помажу другима чије су могућности мање. Пружити подршку пријатељу пружајући му храну, воду, помажући му да прође с колицима, било је свакодневна појава. Зоран Мартинов је бар деценију био интензивно на располагању другим штићеницима, јер је физичком конституцијом био међу најспремнијима.

У петнаестој години упознао је сестру. Од рођења до тада никад није имао контакт ни са ким од рођака. Није знао ни да их има. Онда је његова мајка, која га такође није виђала, рекла ћеркама – његовим сестрама старијим десет и једанаест година – да он постоји. Једна сестра дошла је у дом да га види. То је за њу било стресно, за њега није. Још није имао никакву свест о рођацима.

Живот му је донекле поремећен кад је требало да напусти прихватилиште Принциповац и пређе у интернат, који се налазио у Умци, како би наставио школовање. С њим с пошли и најбољи пријатељи Митар Ђокић и Дејан Ковачевић. Једни другима помагали у облачењу, исхрани, изласцима, учењу... Завршили су графички дизајн.

Онда је са истом „екипом” доспео у Геронтолошки центар у Зрењанин. Довео их је тадашњи директор Дамјан Будурин, како би били ближе „цивилном животу”, верујући да је то права инклузија о којој се данас много прича. Ту је помагао двојици цимера, а онда су се договорили да у собу приме још једног – Ненада Крбавца, избеглицу са Баније који је после несрећног скока у реку Петрињчицу, док се као дете купао за време последњег рата, остао у колицима.

Заједно су лакше обилазили силне препреке и притом се уклапали у окружење. И дан-данас Зоран својим пријатељима који су у колицима помогне да уђу у комби, па одлазе на концерте, излете, разна дружења...

По идеји Зорана Мартинова, момци су направили изузетан корак великом акцијом „Чеп за хендикеп”. Покренули су сакупљање пластичних чепова које продају и набављају инвалидска колица за оне што их је захватила иста судбина. До сада се укључило 840 школа, набављено је више од 30 колица. Кажу да није у првом плану колико би новца скупили, него колико је људи прожето добрим намерама и хуманим послом.

Зоран је недавно сазнао ко му је отац, и то четири године после његове смрти. Копкало га је то, без обзира на то што га нису хтели ни отац ни мајка. Оца је видео кришом. Сестра му је наместила да га види, а да он не примети. Да му је тај човек заиста отац утврђено је касније, ДНК анализом крви њихових сродника. Сад више зна о себи.