Обама убеђује Лондон да остане у ЕУ

Краљица Елизабета Друга још није била навршила ни педесету годину када се Велика Британија придружила Европској унији, то јест њеној претходници, Европској економској заједници. Вођа нације настале отцепљењем од британске круне по цену рата, амерички председник Барак Обама дошао је јуче у Лондон делом да Елизабети честита деведесети рођендан, још више да убеди острвљане како их потпуна независност не би ојачала и да њихов дуговеки монарх не би смео надживети чланство Велике Британије у уједињеној Европи.

Референдум о останку Британије у ЕУ заказан је за 23. јун и, судећи по последњим анкетама, након тог дана са застава уније у њеној престоници Бриселу неће морати да скидају једну од садашњих 28 звездица које симболизују државе чланице. Али, кампања тек улази у завршну фазу и обема странама, заговорницима и противницима такозваног брегзита, изласка Британије из ЕУ, време је за најтежа оружја, рачунајући ту и САД – у којима је, као у неком наличју Обамином залагању за продужетак веза Британије и Европе, један од двоје најпопуларнијих кандидата за Белу кућу својеврсни изолациониста Доналд Трамп.

На још већу блискост с одметнутом колонијом, која је у међувремену постала најснажнија светска сила, рачунају присталице „брегзита”, верујући да ће им то бити омогућено „ослобађањем” од Европе, континента чијим се делом становници острва сматрају, у најбољем случају, само у врло ограниченом смислу. Обама ће, међутим, како се очекује, упозорити Британце – чак и отворено, ауторским текстом у евроскептичном „Дејли телеграфу” – да, ако изборе свој мирни „рат за независност”, не рачунају аутоматски на тешње везе са САД, ни политичке ни економске.

Заговорницима отцепљења од ЕУ се, не без ироније, спочитава да замишљају како би пуким гласом на референдуму могли Острву обновити статус какав је имало до пре стотинак година, када је почело опадање његове глобалне тежине: тада је још било колонијална велесила, „империја у којој сунце никад не залази”, с Америком је разговарало на равној нози а у европске послове се уплитало колико је желело. Већ Први светски рат је начео ту лагодну позицију, да би убрзо након победе над Хитлером она била потпуно збрисана. САД су преузеле британску улогу спољне силе која обликује Европу, уз Русију као другу периферну силу, која попут Велике Британије и јесте и није на континенту, али утиче на оно што се на њему дешава. И, као некада Лондон и Москва, данас се Вашингтон и Москва боре за обликовање Европе, при чему Американци, што ће изгледа потврдити и Обама, желе да континент буде што уједињенији, док су Руси за повратак на систем равнотеже националних држава.

Обама је недавно у интервјуу за часопис „Атлантик” отворено поручио оно што се из његове политике већ назирало: да је важност Европе за Америку сада другоразредна у поређењу с пацифичким регионом. Али, очевидно ни Обама не жели да „брегзитом” почне разградња ЕУ, досад релативно поузданог америчког савезника. А „брегзит” би свакако, и много више од недавног референдума којим су Холанђани одбили склапање уговора ЕУ о слободној трговини с Украјином, ојачао ерозивне силе на континенту. Зато је учешће у кампањи за излазак Британије из ЕУ најавила Мари ле Пен, председница крајње десничарског Националног фронта из Француске, што већ изазива саркастичне коментаре противника „брегзита”: „Ето, с вама је (фашиста) Ле Пенова, уз нас је (вођа слободног света) Обама.”

Глобални значај ЕУ смањује и то што је процес удаљавања њених чланица од заједничке политике већ почео. Нека од питања која сада растржу ЕУ била су међу пресуднима и на ранијим референдумима на којима се одлучивало о њеном ширењу и надограђивању овлашћења уније: страх од навале имиграната – у оно време не од блискоисточних него оних са сиромашног истока Европе, затим нелагода при помисли на евентуално придруживање Турске – којој се и сада, премда вероватно неискрено, ставља у изглед убрзање евроинтеграција, као и уверење да би економска независност подстакла привреду – привредна криза је у Европи била снажна и седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.

Била то заслуга интеграције или не, Британија је у ЕУ ушла у економски много горем стању од оног у којем би у јуну могла из ње изаћи. На привредном фактору се умногоме заснива последња офанзива кампање за останак у ЕУ: сви од домаћег министарства финансија, преко старог „омиљеног ривала” Француске, до директорке Међународног монетарног фонда Кристин  Лагард упозоравају острвљане колико би њихова економија трпела због „брегзита”, уз подсмех идеји заговорника изласка Мајкла Гоува, министра правде, да би Британији било боље ако би с Европом убудуће пословала као Србија и Босна и Херцеговина, на бази уговора о слободној трговини уместо као део заједничког тржишта. Изгледа да је економска рачуница направила разлику у корист противника „брегзита” од десетак процената, како показује анкета од пре неколико дана. Обама је ту да својом харизмом и ауторитетом – које у Британији није изгубио као на континенту – већ сада запечати пропаст „брегзита”, онако како је армија његове државе у Другом светском рату дошла да зада завршни ударац ужасном „уједињењу” Европе под Трећим рајхом.

Управо са становишта привреде, Обама за поједине британске левичаре није идеалан промотор кампање против „брегзита”, јер он, како примећује „Гардијан”, оличава и контроверзни Трансатлантски уговор о слободној трговини, за који се стрепи да ће повећати утицај мултинационалних корпорација на штету радничких права, последње што је потребно Европи, која се још није отресла последице економске кризе. Али, Обамини мотиви су јасни: добро је, нарочито пред све офанзивнијом спољном политиком Русије, имати савезничку Европу збијених редова, уз додатну полугу за притисак на њу, што је Британија досад представљала, па и у односима унутар НАТО-а. Вашингтон је, наиме, дуго притискао, пре свих, Лондон да настави с испуњавањем обавезе за чланице савеза да троше најмање два процента БДП-а на одбрану. Америци је било важно да Британија успостави пример који би следиле и остале европске чланице НАТО-а, склоне запостављању те обавезе.