Ексцентрични уметник са ставом

Ја сам нешто што никада нећете разумети – певао је Принс 1984. у једној од песама са албума који ће га учинити глобалном звездом. Да га је свет, колико год непредвидив био, разумео, показују и туга и неверица са којом је планета примила вест о његовој изненадној смрти у 57. години.

Свеће и цвеће у његовом Минеаполису, плач и јецаји силних обожавалаца испред његовог имања „Пејсли парк”, где је и преминуо, али и журке и плес у градовима широм САД њему у славу и срцепарајуће реакције његових колега – слике су које претходна два дана доминирају.

И не чуди, јер, како истиче, кантауторка и певачица Кристина Ковач – био је геније. Иако признаје да последњих десетак година није баш помно пратила Принсову каријеру, јер, како каже, то што је радио није била „њена шоља чаја”, увек ће за њу ремек-дело бити његов албум „Diamonds & Pearls”.

– Признајем и да ми као клинки његова естетика није пријала, али тек кад сам сазрела, схватила сам сву вредност његовог дела – прича Кристина, присећајући се како се до појаве Принса музика није много ослањала на оно што је било пре тога:

– А онда је дошао он и успео да врати стари звук у новом руху, гитара је била поново у жижи... Не сме се заборавити да је он био комплетна музичка личност: кантаутор, певач, продуцент и врстан инструменталиста. Увек је имао и савршен одабир музичара који су га пратили. Мени је у оно време његов „New Power Generation” био најбољи бенд – истиче Кристина Ковач.

Она сматра да му је сукоб са дискографском кућом „Ворнер” пре две деценије када је променио име, поставши „симбол”, одмогла, док је тај период Александру С. Јанковићу, професору поп културе на ФДУ, једна од две најзанимљивије ствари у његовој каријери:

На врхунцу популарности променио је име и постао је један од ретких музичара који су потпуно контролисали своју каријеру 

– У последње две деценије умео је да издаје прилично самодовољне, двоструке и троструке албуме и да на концертима одбија да свира песме које су га прославиле. То је, чини се, био прави став независног, ексцентричног и егоцентричног уметника. Цео свет обожава његове „Ворнер” године, које је почео крајем седамдесетих као љути извођач фанка, да би касније упијао разне утицаје од хип-хопа преко Хендрикса до „Битлса” – каже Јанковић, који подсећа да Принсов врхунац траје од албума „1999”, а наставља се са, како истиче, проблематичним, али обожаваним филмом и албумом „Purple Rain”:

– Утицај ове плоче никад није досегао, али ређају се интересантни, раскошни и контроверзни албуми. Огроман успех била је и музика за први модерни блокбастер „Бетмен” (1989). Био је и склон да људима које је волео напише песму или две. Од Шиле И, преко Венити до Мартике и „Бенглса”. Природно је да се данас када га жалимо, углавном враћамо на период средине осамдесетих или кроз обраду Шинид О’ Конор „Nothing Compares 2 You”. Поред препознавања општих места, увек су ми биле занимљиве песме са његових албума које су биле сакривене између неких епохалних синглова који су били већи од живота, попут „Sometimes It Snows in April”, „Glam Slam”, „Paisley Park”, „The Arms of Orion” – прича Јанковић, док Кристина Ковач наглашава да је ова, 2016, трагична за њену генерацију:

– Прво Боуви, па Драган Николић, сада Принс… Нажалост, млади можда немају свест о каквим значајним личностима се ради. Тужно је што такав таленат, какав је био Принс, више није са нама. Као да све што смо волели, слушали одлази, а није у питању само музика, већ и емоције…