Банатска мала пруга и споредни колосеци

Зрењанин – Мала пруга имала је огроман значај у свакодневном животу обичног човека. Данас то можда и није лако схватити. Укључивала је овај део Баната у крвоток Монархије, касније Краљевине, па социјалистичке Југославије. Возом су људи једноставно стизали до лекара, родбине, продавница, пијаца, вашара у оближњим градовима, као што су Жомбољ и Велики Бечкерек. Многи до тада нису изашли из свог села, а возом су кренули на „далека” путовања. Захваљујући развијеној железничкој мрежи, банатско млеко и јаја стигли су до срца Европе, почетком 20. века чак до Швајцарске и Немачке, а угаљ, дрво, креч и разноврсна роба из европских метропола пристизали су у сеоске продавнице. Њоме су средњошколци и студенти путовали до Суботице, Новог Сада, Београда и даље. Многи су овом пругом отишли, а да се никад више нису вратили. Задржали су се у свету.

Ово се чуло поводом отварања изложбе „Банатска мала пруга” недавно у зрењанинском Народном музеју. Ауторке изложбе Марија Силађи и Аница Туфекџић бавиле су се темом која овде изазива огромну носталгију јер „ћира” је био обележје једног времена за којим многи жуде. Можда баш зато што је возио споро.

Кад је путовао малом пругом, негде непосредно после Великог рата, Црњански је у репортажи за „Политику” написао да путовати овуда у пролеће по бескрајним морима жита, међу орачима и пастирима, није било ружно, а лети је значило сензацију огромног усијаног сунца изнад безмерних поља страховито плодних.

„У правим својим бојама и раскоши Банат се види у јесен, кад је румен и жут од кукуруза”, навео је велики писац, али и приметио да зими из воза овај крај изгледа простачки и бедно. „Много блата са сувим и голим дрвећем, мали закисли обори и куће под дудовима, у прљавим селима у којима се тек ретко види по који фењер, а увек чује лавеж паса”, забележио је Црњански.

Може се рећи да је пруга у ствари споредни колосек, јер је инвеститор било Акционарско друштво Торонталске вициналне железнице, а то значи да је пруга била локалног типа. Без дилеме, она је имала огроман значај с више аспеката. Пошто се у сваком селу кроз који је пролазила градила и станица с пратећим зградама, у некима се први пут појавила таква врста градње – од печене цигле, а не од земље, какве су тада углавном градили Банаћани. У изградњу пруге највише су уложила два богата човека. Први је био Јене Ронаи, тадашњи велики жупан Торонталске жупаније са седиштем у Великом Бечкереку, а други Ендре Чекоњић, њен најмоћнији велепоседник. Пруга на којој је саобраћај почео 1898. године била је у њиховом највећем интересу јер су се њоме превозили пољопривредни производи са њихових поседа. Преко имања породице Чекоњић воз је саобраћао дужином од 40 километара. У те сврхе грађене су и споредне, такозване привредне пруге, по којима су мање вагонете вукли коњи. Саобраћај је почео 1898. године, а већ 1911. дужина привредне железнице породице Чекоњић кроз поља на имању Жомбољ износила је 60 километара. Те године изграђена је бечкеречка шећерана, а из ње је кренуо развој индустрије који ће кулминирати у социјалистичком Зрењанину. Шећерна репа довожена је пругом уског колосека.

Једног дана у септембру, између два рата, десио се незапамћен ветар. Преврнуо је у јарак свих седам вагона и тендер за угаљ, а локомотива је, због тежине, остала на шинама. У тадашњој Немачкој Црњи нашао се срески начелник Пурић Драгојевић, изашао на лице места у Јанушевац и одмах послао телеграм у Нови Сад, у седиште Бановине, и обавестио да је било 17 путника, али да су, срећом, само четири путника повређена, и то лакше. Телеграм је сачуван и појавио се на изложби.

Железницу од које су младићи некад били бржи и често је претрчавали Банаћани су много волели. Мада су је, кад се појавила конкуренција разних превоза и кад су је изгустирали, звали и „шпорет са шифоњерима” и „млинац за мак”, кад је најављено њено укидање по селима су се дизали на ноге. Тако је 1969, кад је у Радојеву почело демонтирање прагова и шина, избила права „сељачка буна”. Радојевчани су из села кренули с вилама, мотикама и заставом у рукама. Намере им је прозрео један мештанин и бициклом одјурио да обавести пружне раднике. Дуго су их вијали по атару. Тада се накратко успело у одлагању „ћириног” краја, али не задуго. Најпре је обустављен теретни транспорт, да би се пруга затим постепено гасила. Ћира је заборављен, али би га се понекад сетили. На пример, када није било бензина и кад су аутобуске карте биле прескупе.