Словеначки посланици: Срби су стално бежали

Од нашег сталног дописника

Историјско искуство нам доказује да је наша привреда заштићена у Србији – речи су охрабрења које је уочи гласања о признавању независности Косова изрекао министар спољних послова Словеније Димитриј Рупел, а словеначка национална ТВ кућа извукла као посебну вест на свом телетексту, заједно са информацијом да је Државни збор (парламент) усвојио одлуку о „признању независности и суверености Косова”. Тиме је Словенија постала прва држава са тла бивше СФРЈ која је признала „новорођену државу отцепљену од Србије”. Расправа о разлозима „за” и „против”, односно зашто би било мудро одложити признање Косова док Француска не преузме председавање Унијом, вртела се углавном око заштите виталних интереса словеначке привреде у Србији.

Влада премијера Јанше упутила је парламенту 21. фебруара предлог да потврди независност Косова. Зашто је то нужно, посланицима је образложио уводничар – министар Рупел. „У влади смо размислили о историји и начелном праву народа на самоопредељење, на шта је одлуку за самосталност својевремено наслонила и Словенија”, рекао је Рупел, разрађујући мисао коју је лансирао у Бриселу пре два месеца, а то је да је Косово у бившој федерацији од Устава 1974. даље имало „око 80 одсто надлежности републике”. Рупел је подвукао „систематску репресију” Срба „над косовским Албанцима” и открио да је Јаншина влада „наравно, узела у обзир писмо косовских власти у коме је Словенија позвана да призна Косово”.

Није објаснио зашто је за словеначку владу било беспредметно писмо са супротним захтевом – да Љубљана не призна Косово – које је стигло из Београда. Упозорио је да „спољнополитичке одлуке у Словенији не смеју да диктирају екстремисти који су опустошили словеначку амбасаду у Београду, нити смеју да је диктирају претње некаквим повратним мерама”.

Јожеф Јеровшек из владајуће СДС, на чијем је челу премијер Јанша, а Рупел члан, пронашао је темељ за одлуку о признању Косова у националистичком меморандуму САНУ и Милошевићевој политици. Он се обрушио и на посланика из редова опозиционог „Зарес” (у преводу: Озбиљно) Матеја Лаховника, који је у претходној, либералној влади био министар привреде. Јеровшек је исекао Лаховников захтев да се сачека са признањем независности Косова не само због „интереса словеначке привреде у Србији” него зато што Косово није усвојило „темељне законе, Устав, којима би били заштићени интереси српске мањине”. Лаховник је у ироничном тону узвратио да је неодговорно од стране власти што „олако третира привредне интересе које Словенија има на терену Западног Балкана”.

Лаховник није пропустио ни да се наруга Рупеловим речима о начелној и сувереној спољној политици Словеније, којима би „веровао да у јавност нису процуриле информације како је Словенија примала инструкције једне велесиле шта да чини у вези с признањем Косова”. Придружио се усамљеној групи посланика који су предлагали да Словенија Косово призна када председавање Унијом преузме Француска, иначе ће њено председавање бити запамћено по устоличењу државе Косово, без визије како укључити Србију у ЕУ.

Међу бројним дискутантима јавио се Лаховников некадашњи партијски друг с левице Алеш Гулич, који је развио теорију о српским бежанијама. „Срби су се у својој историји много пута повлачили, пред различитим другим народима или државама, пуно пута бежали, много пута мигрирали и то је увек било трауматично; то историјско искуство одређује њихово понашање и њихове страхове данас”. Гулич је даље рекао да „неће помињати Косовску битку”, а уместо ње је објаснио како су Срби „бежали на север и населили Банат”, па „бежали пред Турском 1439, и преко Саве, и преко Дунава”. Аудиторијум је упућен и у податак да је „Краљ Матјаж, Матија Корвин, омогућио Србима да се населе око Пеште тј. између Пеште и Београда”, а онда су Срби „дошли код нас у Словенију око 1530. под Горјанце, а тада су бежали и у Русију, када их је узела под протекторат Австрија, али под њом им је било горе него под Турском”… Исцрпан опис свеколиких српских траума требало је да допринесе разумевању „њиховом осећању прогањаности са различитих историјских, како мисле, територија”.

Уследило је свеопште клањање представника позиције, али и њихових ривала мудром Ахтисаријевом плану, а посланик Марјета Ухан из Јаншине коалиције поткрепила је своју подршку Косову опоменом онима који прете испадима (или економским блокадама словеначке робе) и саветом „нек’ се узму у памет и нек’ се питају зашто се распала велика СФРЈ односно велика Србија”. Неколико говорника је (о)поменуло да би следећа држава која би дошла на ред за признање могла бити Војводина, а ретки говорници су упозоравали власт да јој је лоша идеја и да би то била уцена, ако смера да Србију тера да и сама призна Косово, ако жели приступ ЕУ… Неколицини посланика се веома допало да Србију и Косово пореди са „старим брачним паром” коме је суђен разлаз, док је узданица Јаншине партије, некадашњи новинар Миро Петек, лансирао идеју о „лудистичком покрету у Срба”, па је српски „лудизам” фигурисао у још пар расправа које су доказивале да словеначки капитал у Србији није угрожен а да Косово треба признати.
Глас упозорења чуо се из редова реформисаних комуниста, данас социјалдемократа, чији је представник Миран Потрч поменуо да није добро ако „један народ себе сматра победником, а други (губитником) јер су му велике силе, сасвим сигурно због сопствених грешака које је починио, намениле положај државе која не одлучује о својој територији већ о томе одлучују други”.

Већина посланика из редова либералног центра односно опозиције заступала је сличан став док је објашњавала зашто ће ипак потврдити предлог Јаншине владе. Преовладало је подсећање на злочине које је Србија починила на Косову односно на тлу бивше СФРЈ у ратовима које је водила, па је отуда изгубила морално право да одлучује о себи или Косову. Ни посланик из редова левице који је себе представио као члана парламентарног друштва словеначко-српског пријатељства (чија делатност је непозната) није подсетио колеге да у Србији већ осам година није на власти Милошевић, чије је име као аргумент у четворочасовној расправи потегнуто чак 16 пута, те да у Београду столује демократска власт, већ осму годину.

Од 90 посланика, њих 57 је гласало за независност Косова, а свега четири је било против.

Светлана Васовић-Мекина

----------------------------------------------------------------------

У Србији послује 2.700 словеначких предузећа

„Наглашавам – Србија је постала кључна дестинација за непосредне стране инвестиције Словеније. Словенија има у Србији већ за 1,2 милијарду евра непосредних инвестиција, што је више него у Хрватској. У Србији послује 2.700 словеначких предузећа. У Србији 400 словеначких предузећа има своје подружнице, које раде као пословне јединице. Робна размена је у 2007. достигла милијарду евра. Говоримо о милијарди евра! Словеначки извоз у Србију се до септембра лане, у поређењу са претходном годином, повећао за 40 одсто. Зато сам забринут због лакомислене тезе министра Рупела који је рекао: „Ах, па они имају много више користи, него Словенија”. Али Словенија у Србију извози два пута више, него што из ње увози. Словенија увози из Србије превасходно сировине, а тамо извози производе са вишом додатом вредношћу. Помињем то, зато што то није рекла Влада Словеније. Не смемо занемарити да ће Словенија бити она чланица ЕУ која ће због брзог признања Косова поднети највећу економску штету”,казао је Матеј.

------------------------------------------------------------------

Приштина очекује други талас признања

Финска влада јуче је предложила председнику државе да призна независно Косово што би, како се процењује, први човек Финске данас и требало да учини. Тиме се група држава које су поздравиле косовску сецесију повећава за још једног члана – укупно их је до сада 26, од чега је 16 из ЕУ. Судећи према најавама, списак се неће на томе завршити.

Независност Косова признали су Авганистан, затим САД, Француска, Албанија, Турска, Уједињено Краљевство, потом Аустралија, Сенегал, Малезија, Немачка, Летонија, Данска, Естонија, Италија, Луксембург, Перу, Белгија, Пољска, Швајцарска, Аустрија, Ирска, Шведска, Холандија, Исланд, Словенија и Норвешка.

Приштина очекује да ће је Литванија врло брзо признати, а да ће признање у догледној будућности уследити и из Бангладеша, Бугарске, Канаде, Обале Слоноваче, Хрватске, Чешке, Фиџија, Мађарске, Израела, Јапана, Јужне Кореје, Кувајта, Македоније, са Малте, из Мауританије, Монака, Црне Горе, Марока, Пакистана, Португала, Саудијске Арабије, Тонга, Туниса и Тувалуа.

Српској дипломатији је успело да у првом таласу признања не буду и она из најближег окружења. Српска дипломатија, како сазнајемо, била је окренута региону зато што за Београд није исто ако Косово признају Хрватска и БиХ или неко острво у Пацифику, па чак и нека друга европска земља за коју Србија није толико политички и економски везана и са којом не дели бурну прошлост. Не желећи да угрозе политичке и економске везе са Београдом, земље из окружења нису међу првима „дигле руку” за подршку Приштини, иако је јасно да ће све земље пре или касније морати експлицитно да кажу „да” или „не”.

Засад су „против” Румунија, Шпанија, Кипар, Словачка и Грчка, а БиХ најављује да неће журити са разматрањем овог питања.

Ј. С.