Топла виршла и „врућ кромпир”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 6.марта – Виршле у земички су популарно јело свакодневице Американаца, али су јуче уздигнуте на ниво – знамена националне, а можда и светске, политичке будућности. Биле су главно јело на интимном, а стратешки врхунском, радном ручку у Белој кући, и тек под њиховим благотворним дејством актери су масама сервирали кадровску „посластицу“: да шеф државе Џорџ Буш (61) прижељкује да га на том положају наследи Џон Мекејн (71). „Хот-дог“ (овдашњи назив за виршлу у земички) одабран је да буде увод за изражавање знатно већих политичких апетита, највероватније због тога што је „народски специјалитет“, који у том својству треба да покаже како је елитни двојац Републиканске партије „срастао“ са „обичним људима“ који сада израстају у ванредно важно – бирачко тело. Али, критички део јавности је тај чин доживео релативније. Неки чак мисле да је промотивна виршла више личила на неугодни специјалитет звани „врућ кромпир“, на „поклон“ који може да опрљи примаоца.

Бушов рејтинг је, наиме, један од најнижих (са око 30 одсто анкетне подршке) у историји мерења овдашњих председниковања, па није извесно колико његова подршка помаже а колико одмаже председничком кандидату из заједничке им Републиканске партије. Обојица су показали да су свесни специфичног ризика. Мекејн је председнику захвалио што „досад није интервенисао у изборној трци“, а Буш је поручио да ће се у кампањи појављивати само ако то пожели тај његов фаворит за преузимање кормила у Белој кући.

Односи између њих двојице били су бурни готово као глобална историја минулог века. Унутар странке су, у борби за председничку номинацију 2000. године, били у „тоталном рату“ у коме је Бушов штаб, како наводе хроничари, применио једну од „најпрљавијих“ али успешних тактика.

Уследио је персонални „хладни рат“ који је – као што се дешавало и међу протагонистима правог хладног рата – смириван акцијама против „трећих“. Мекејн је допринео да Буш 2004. победи (демократског ривала Џона Керија), да би се, потом, све донедавно испостављао као – најутицајнији републикански критичар републиканског председника (што личи на раскол међу западним савезницима поводом рата у Ираку)…

Сада су се опет – после свођења разних рачуна – „нашли на истој страни“ (као западне силе око „балканског питања“). Највише их повезује – „ратна опција“: слажу се да се у ирачком кошмару треба истрајати „до америчке победе“.

Буш је пре готово четири године реизабран добрим делом зато што је бираче успео да убеди да не треба мењати врховног команданта у ратним временима (Ирак и Авганистан). Сличну перспективу препоручио је и Мекејну, похваливши га да, за разлику од конкурената из Демократске партије, неће тражити „промену“ и на пољу „борбе против непријатеља“, то јест – да је Мекејн „чврст карактер који неће устукнути пред опасностима“.

Нова веза између њих ипак је, пре свега, у „складу рачуница“. Мекејну је потребна Бушова моћ у прикупљању финансијских средстава од истомишљеника, као и у развејавању сумњи партијског језгра да он (Мекејн) није довољно конзервативан. Бушу, истовремено, одговара да наступа заједно с главним партијским дисидентом, кога ће тако умилостивити да, ако дође на чело државе, неће претходника оптуживати за низ пропуста.

Њихов пакт ривалски демократи карактеришу као договор за продужавање „већ виђеног“ и „трећи мандат бушизма“. Демократи рачунају да ће продужетак борби њихових председничких претендената – Барака Обаме и Хилари Клинтон – још више подстаћи мобилизацију бирача „жељних промена“.

Исход би, на крају, могао да зависи од фактора који нису искључиво амерички. Превасходно – од тока догађаја у Ираку, али и од кретања у низу других иностраних изазова, које овдашњи грађани доживљавају као „разлог за преиспитивање домаће политике“, чији им „врући кромпири“ кваре расположење и – девалвирају умирујуће дејство топлих виршли…