Три нијансе плаве

Иако су четири телевизије са националном фреквенцијом обећавале гледаоцима да ће их у изборној ноћи, 24. априла, прелиминарно – неке су самоуверено тврдиле чак и ексклузивно обавестити о првим резултатима, то се није догодило.

Прве процене су варирале, бројеви су се мењали и уместо да како је планирано, са гостима у студију разговарају о резултатима, новинари-домаћини емисија су били присиљени да разговор воде на тему „шта ће бити ако буде”. Наравно да то није кривица, ни новинара, ни телевизија, али треба бити умерен у обећањима!

Нарочито су се у необраном грожђу нашли телевизијски извештачи из изборних штабова и седишта странака.

Наиме, челници политичких партија се нису појављивали пред камерама до касно у ноћ па новинари нису имали ни саговорнике ни извештаје са првих конференција за штампу, сем података који су стизали у све редакције и који су се међусобно разликовали у зависности од тога из које су агенције стизали, а мењали се из минута у минут.

Тако су гледаоци били у ситуацији да се одлуче за онај програм у којем су учествовали њима занимљивији и симпатичнији аналитичари, новинари, професори универзитета или друге јавне личности, или за оне чије им се шаренило виртуелног студија више допадало.

У првим извештајима о резултатима парламентарних избора најтеже су могли да се снађу гледаоци Радио-телевизије Србије – без обзира на то што је јавни сервис те ноћи ангажовао велики број својих искусних новинара Информативне редакције – јер је њихове извештаје на екрану пратила графика која је приказивала проценте добијених гласова а странке су биле означене у црвеној, белој, три нијансе плаве боје...

Само није било написано на коју странку се односи који проценат. Тако сте знали колико су процената добиле тамноплава, колико светлоплава, а колико тиркизноплава (које су биле око цензуса), али не и које су то странке. Осим ако сте имали поред себе папир и оловку и бележили оно што су извештачи читали, али за то вам није била потребна телевизија.

Разговори у студију би били далеко динамичнији и занимљивији да су стигли и резултати локалних избора и да су већ тада знали за податак да је у Младеновцу 13 мандата освојила странка под називом  СПН (Сарму пробо ниси) и носилац листе, студент комуникологије  Лука Максимовић алијас Љубиша Прелетачевић Бели. Листа „Бели – Само јако” коју предводи измишљени лик заузела је другу позицију у Младеновцу, иза листе „Александар Вучић – Србија побеђује”.

„Бели – Само јако” су почели као пародија политичког система, а да имају велику подршку показало се већ током сакупљања потписа за кандидатуру на изборима јер су на крају имали двоструко више потписа него што је било потребно да би предали листу. И док су друге, озбиљне странке својим потенцијалним гласачима на штандовима делиле материјал са својим програмом, упаљаче и хемијске оловке, Бели су поклањали „дипломе викенд факултета” и за целокупну кампању потрошили четрдесет хиљада динара, онолико колико је коштало штампање „диплома”.

Не треба се плашити за будућност народа који има смисао за хумор, мада се из овог младеновачког искуства могу извући сасвим озбиљне поуке о томе колико су људи жељни нових лица на политичкој сцени и колико заправо, новац потрошен на предизборне кампање није, аутоматски, и добро утрошен новац.