Грешни протест

Познаваоци религија са левог политичког спектра најчешће ће рећи да је функција црквених организација (а посредно и религије) у савременом друштву пацификовање социјалних тензија и евентуалних захтева за промену статуса кво.

Наравно, у питању је само један одговор на питање „шта је то религија”, али да је религија „умртвљујући опијум”, на необичан се начин показује у Србији баш ове године.

Наиме, будући да Први мај пада на Ускрс, највећи синдикати су најавили да ове године неће бити организације протеста поводом Празника рада. Кажу, отприлике: не очекује се велика посета, па је и организовање било каквих протеста бесмислено.

Ово одустајање долази у заиста незгодном моменту јер је последњих година очигледан тренд раста протеста поводом Првог маја. Намерно или не, један религијски празник тако ће помоћи изградњи имиџа Србије као синдикално пацификованог друштва – а тиме и расположеног за даље стезање радничких каишева.

Међутим, ваља подсетити: ако и има оправдања за радника који дане душом у природи уз роштиљ после целе године тешког рада, такво би оправдање далеко теже било пронаћи за оне чији је посао да праве буку у име радника, а Први мај им је једини прави радни дан у години – синдикалне предводнике.

Није баш јасно да ли је разлог за отказивање чисто религијске природе (што би значило да се синдикалне вође не желе огрешити чином протеста) или је једноставно у питању евентуални сукоб цркве и синдиката око исте публике. Али јесте јасно да овај феномен није нов.

Наиме, реч је о синхронизацији барем три феномена. С једне стране, у питању је дуготрајни процес привилеговања невладине (али у извесном смислу и парадржавне) организације СПЦ и њених празника.

С друге стране, у питању је вишедеценијски синдикални тренд пактирања са друштвеним трендовима реконзерватизације. Са треће – реч је о увођењу тржишта као централног арбитра социјалних динамика. Укратко, синдикати – тржишно сукобљени са црквом око исте публике – потоњој ће поклонити раднике на тацни и тиме показати и своју државничку и религијску правоверност.

Међутим, судбина свих покушаја синхронизације друштава је да пропадну, па ће тако бити и са овим покушајем да се (вештачки успостављеним) религијским јединством прекрију социјални конфликти. Јер овакав покушај пре ће открити и поларизовати но пацификовати те конфликте.

Што се тиче синдиката: барем видимо шта су њихови предводници изабрали као приоритет и барем можемо бити сигурни да су зрели за структурне промене у правцу радикализације свог деловања и бирања радикалнијег вођства.

С друге стране, можда ће доћи и до радикализације сукоба „на маргини” на неким неочекиваним местима: радници „Јуре” најавили су штрајк уколико им менаџмент не буде „дозволио” да искористе слободни дан другог дана празника.

Тим поводом, јавно су изречене крупне примедбе на услове рада радника „Јуре“.

Али чудни су путеви капитализма, па и радничке борбе; може се десити да религијска осећања, као што се често и дешава, постану катализатор једне радикалније радничке побуне: евентуални слоган „васкрсли радници и њихова права” био би прави потез. И не треба заборавити: оригинално хришћанство и јесте религија сужања.

И на крају, можда ће постати видљивији и они који нису спремни да пактирају с трендовима реконзерватизације.

Колико знам, једини релевантни протест у Београду организоваће Леви самит Србије, удружење с маргине, ретко коме познато и помињано. А испоставља се да је баш такво једно потребно и да су му чланови једини који се усуђују да прекину васкршњи пост телесним грехом побуне против сужањског односа у капитализму.

Магистар политикологије