Живот без личне карте

Љи­ри­до­на има 13 го­ди­на, добро го­во­ри немач­ки и ром­ско-ал­бан­ски је­зик, а сна­ла­зи се и са срп­ским. Ни то, ипак, ни­је до­вољ­но да ова девој­чи­ца, ко­ја се по мно­го че­му истиче у сво­јој ге­не­ра­ци­ји, има жи­вот ка­кав жи­ве њени вр­шња­ци. Не иде у шко­лу и не­ма здрав­ст­ве­ну и со­ци­јал­ну за­шти­ту.

Ром­ско на­се­ље на­до­мак „По­ли­ти­ки­не” штампа­ри­је у Кр­ња­чи, при­зем­на кућица без во­де и уре­ђе­ног при­ла­за, у ко­јој де­ли со­бу са ро­ди­те­љи­ма и четворо бра­ће и се­ста­ра, свако­дне­ви­ца је ко­ја за Љи­ри­до­ну тра­је већ го­ди­ну и по да­на.

Про­цес ре­ад­ми­си­је, од­но­сно по­врат­ка у матич­ну зе­мљу особа ко­је су у то­ку деведесетих го­ди­на еми­гри­ра­ле нај­ве­ћим делом за­хва­тио је ром­ску по­пу­ла­ци­ју. У по­тра­зи за бо­љим жи­во­том мно­ги од њих спа­ко­ва­ли су тада ко­фе­ре и оста­ви­ли „ста­ри жи­вот”, а у зе­мља­ма За­пад­не Евро­пе на­шли су тих година за­по­сле­ње и кров над гла­вом. Таман када су се на­ви­кли на жи­во­т до­сто­јан чо­ве­ка, стварност их је сусти­гла у нај­го­рем об­ли­ку.

Фјо­рин Бра­кај, Љи­ри­до­нин отац, један је од више хиљада људи који су у акцији повратка расељених лица враћени у Ср­би­ју. Про­цес отре­жње­ња и поврат­ка у ствар­ност за њих је био ве­о­ма бо­лан. Иако у „белом свету” нису имали све, тај живот, чини се, као идеалан у поређењу са оним што их је дочекало у Србији.

Ван земље су живели више од десет година и лична документа су им истекла зато што их нису обнављали.

– За добијање личне карте неопходно је уверење о држављанству старости до шест месеци. Из разумљивих разлога ови људи не могу да дођу до извода који су предуслов за добијање личних докумената, а без којих не могу да остваре ни здравствену заштиту, ни да нађу пристојно запослење, а њихова деца због тога не могу да иду у школе – истичу у „Групи 484” која се бави помагањем Ромима и њиховим укључивањем у друштво и живот у Србији.

Девојчица Љиридона само је једна од више хиљада ромске деце која услед недостатка личних докумената не могу да наставе школовање у Србији. У иностранству су нормално ишли у школу, а многи су постизали завидне резултате. 

Деци, такође, није омогућено ни да нострификују дипломе које су раније стекли у иностранству, а није ни регулисан статус под којим овде живе.

Према речима Данила Ракића из „Групе 484”, ови повратници, од којих је већина избегла са Космета, у Србији нису добила статус „интерно расељених лица”.

– Ситуација је специфична. Роми, који су емигрирали у Западну Европу, раније су живели на Косову и Метохији, а сада кад су враћени населили су их у друге делове Србије и нису добили статус интерно расељених лица, који им припада, и који би им дао више могућности – објашњава Ракић.

Република Србија је 18. септембра потписала Општи споразум о реадмисији са Европском унијом који је ступио на снагу почетком ове године и на основу којег треба да прими све своје грађане који нису добили статус азиланата у земљи Западне Европе. Неке земље ЕУ су, међутим, раније донеле законе о депортацији имиграната, па је од 2000. године више хиљада људи враћено у Србију.

– Преко београдског аеродрома око 17.000 особа је од 2000. године до данас депортовано, а преко Међународне организације за миграције враћено је још 13.000 – истиче Данило Ракић и додаје да само на подручју општине Палилула има 66 регистрованих повратничких породица које живе у нељудским условима.

Михаела Јанша, програмска сарадница у Фонду за социјалне иновације који подржава реинтеграцију Рома, објашњава да они углавном нису озбиљно схватали упозорења о депортацији која су добијали.

– После првог упозорења да ако мирно напусте земљу могу очекивати једнократну новчану подршку, Роми су углавном мислили да то није ништа озбиљно. Међутим, када је прошао предвиђени период, власти су их депортовале на силу, што је за њих представљало велики шок – каже Јанша.