Сушио и низао дуван у Македонији

Лесковац – Само онима који недовољно познају светски познатог генетичара др Миодрага Стојковића појављивање његовог првог литерарног дела, романа „Црничани”, представља изненађење. Они који га познају, као његов колега са Ветеринарског факултета у Београду, познати лесковачки књижевник Саша Стојановић, знали су да ће његов приповедачки дар кад-тад морати да се покаже.

Штавише, Стојановић, који је говорио на представљању романа „Црничани” у Лесковцу, верује да је ово тек први том трилогије коју очекује од свог колеге по дипломи и перу.

Читаоцима „Политике” није непознат књижевни дар професора Стојковића, јер је на страницама нашег листа објављивао своја сећања на детињство, када је живео у Лесковцу близу аутобуске и железничке станице. До његових ушију из звучника је допирао ред вожње и писак локомотива које су доносиле мирис југа.

Како нам је открио, те његове импресије у „Политици” претеча су романа „Црничани”, који је добио име по селу код Дојранског језера где су се обрели његови преци у потрази за обећаном земљом и где је одлазио као дете.

Роман „Црничани” је узбудљива прича о колонизацији Срба из јужне Србије на југ Македоније, о њиховим судбинама, тешком животу, мукотрпном сађењу дувана и борби за преживљавање до следеће бербе. У том вртлогу нашла се и његова породица, чије је корене истраживао, дошавши до узбудљивих података о којима нико раније није причао.

То је роман о тешком животу у периоду од једног века, у којем су се, како истиче, мењале технологије, али не и људи који су остали корумпирани, са истим начином размишљања. То је, затим, роман о лепоти са основном поруком да лепота тражи жртве, исповест о љубави, о баби Роски и деди Влајку Џонић.

– Свако од нас има неки списак снова које жели да оствари. Мој сан био је да истражим своје корене, о којима нисам знао ништа.

Рођен сам и одрастао у Лесковцу, али нисам знао ништа о колонизацији у Македонији, о судбинама људи, о гајењу дувана који је представљао моћну индустрију још у то време и у којој су запослени имали велике плате, а све на грбачи сељака који је производио тај дуван.

Као дете сам одлазио у мајчино село Црничани код Дојранског језера и увек сам се питао откуд Срби ту. Било је и доста Турака и Бугара. У близини је село Николићи. Распитивао сам се, али су полако нестајали људи који су могли да ми помогну, тако да сам о свом пореклу више сазнао на гробљима.

Тако сам сазнао о мајчином пореклу, која је, кад оговара оца, причала на турском, док се он само смешкао. Урезао ми се мирис сувог дувана и данас, чим осетим тај мирис, вратим се у мајчино село, где сам проводио лета и где сам прошао све процесе узгајања дувана, од садње, до сушења и низања – приповеда романописац, професор др Миодраг Стојковић.

У роману пише и о односима Краљевине Југославије и Хитлерове Немачке тридесетих година прошлог века, о куповини фабрика дувана у Југославији од стране Немачке, о Хитлеру, који је био страствени пушач, па потом престао да пуши, о мућкама приликом трговања дуваном, преварама, довитљивости јеврејских трговаца.

Због свега тога, роман личи на узбудљив трилер, а занимљивим га чини и то што је све утемељено на историјским чињеницама.