Усамљеност и када је „цео свет на длану”

Људи, одвојених духом и мислима од сопствене средине, као да је све више. Можда управо због тога што им је све доступно, али то у њима не изазива никакав осећај задовољства, мира или среће. Усамљеност се временом претаче у депресију. А то боли… Усамљеност, не физичка, већ духовна. Сада када нам је „цео свет на длану”, када се, што на послу што у комшилуку, у најближој бакалници, на улици, свакодневно мимоилазимо или срећемо са хиљадама људи. Оних који су нам драги и других, потпуно непознатих. Када нам није страно ни оно што се дешава на супротном делу наше планете. Бити усамљен данас се чини – нестварно.

Управо о усамљености прича Гилберт О’Саливен у предивној балади: „Поново сам (наравно)” (Alone Again (Naturally)). Аутор, певач, клавириста и личност по свему неуобичајена у поп и рок музици. Реч је о човеку (Ирцу) који у својим песмама, посебно сетним, ни у једном тренутку није скренуо у баналност. Обучен у одећу мангупа из доба „Велике депресије” (тридесетих година прошлог века), на најсликовитији начин описује драму која се дешавала у душама људи тог времена. Са његовим текстовима могу да се идентификују и они који су срећни, и они други – тужни.

„Када помислим да сам колико јуче био раздраган, весео, гледао у будућност. А ко не би. На улогу коју је требало да играм… Али уследио је ударац. Окружила ме реалност и, једноставно, као додиром руке разбила ме у парампарчад, натеравши ме да сумњам. Ако причамо о богу и његовој милости, ех ако они уопште постоје, зашто ме избегавају у тренуцима када су ми најпотребнији… И тако, остајем поново усамљен, наравно… Сећам се како сам плакао када ми је умро отац. Нисам ни желео да кријем сузе. А моја шездесетпетогодишња мајка, Бог да јој душу прости, није могла да разуме зашто је отишао једини човек којег је икада волела, оставивши је да почне све из почетка. Тако сломљеног срца. Упркос подстреку са моје стране никада реч није изустила. А када је и она отишла, плакао сам и плакао, цео дан. Наравно, поново сам…”

О’Саливен је у више наврата негирао да је композиција „Поново сам (наравно)” аутобиографског карактера или о смрти његовог оца када је он имао тек 11 година.

„Сви би желели да знају позадину песме, али чињеница је да ја, у ствари, свог оца и нисам добро познавао. Уосталом, он и није био баш добар отац. Ни према мојој мајци се није понашао како би требало”, говорио је музичар.

Изгледа да су О’Саливенове стихове слично доживели и други велики извођачи. Тако је у верзији легендарне Нине Симон текст модификован у њену личну исповест: „Сећам се тог поподнева када је сестра ушла у собу. Није хтела да ми каже како се отац осећа, али знала сам да умире. И била сам толико срећна, а истовремено тако тужна. Схватила сам да сам презирала тог човека којег сам некада звала оцем… Његово мршаво тело и очи у непрестаном тражењу за неким удаљеним, одавно изгубљеним сном… Умирао је сам, наравно”.

„Ова композиција није забавног карактера, у њој нема таквих момената. Она великом броју људи заиста много значи и ја никада нећу дозволити да буде злоупотребљена као звучна кулиса за неку рекламу, или да буде снимљена и издата у караоке формату”, изјавио је једном приликом О’Саливен.

Поново сам (наравно)

У не тако далекој будућности

Ако се не будем осећао мање бедно

Обећао сам себи да ћу нешто предузети

Обићићу торањ, ту недалеко

Попећу се на његов врх

И скочићу одозго

Све у жељи да

Свима ставим до знања

Како је то

Када си сломљен

Остављен тако да стојиш у цркви

Где се људи моле, Боже мој, какве мисли

Она га је подржала

Нема потребе да се подсећамо

Можемо једноставно да одемо кући

Као што сам ја учинио

Поново сам, наравно

Када помислим да сам колико јуче

Био раздраган, весео и сретан

Гледао у будућност, а ко не би

На улогу коју је требало да играм

Али уследио је ударац

Окружила ме реалност

И једноставно, као додиром руке

Разбила ме у парампарчад

Натуривши ми сумњу

Ако причамо о Богу и његовој Милости

Ех, ако они уопште постоје

Зашто ме избегавају

У тренуцима када су ми најпотребнији

И тако, заиста, остајем

Поново усамљен, наравно

Чини ми се да

На свету постоји

Много сломљених срца

Која је немогуће залечити

Остављених непримећеним

И шта ми ту можемо

Поново усамљени, наравно

Гледајући на протекле године

И све што се догађало

Сећам се како сам плакао када ми је умро отац

Нисам ни намеравао да кријем сузе

А моја шездесетпетогодишња мајка

Бог да јој душу прости

Није могла да разуме зашто је отишао

Једини човек којег је икада волела

Оставивши је да почне све из почетка

Тако сломљеног срца

Упркос подстреку са моје стране

Никада реч није изустила

А када је и она отишла

Плакао сам и плакао, цео дан

Наравно, поново сам