Usamljenost i kada je „ceo svet na dlanu”

Ljudi, odvojenih duhom i mislima od sopstvene sredine, kao da je sve više. Možda upravo zbog toga što im je sve dostupno, ali to u njima ne izaziva nikakav osećaj zadovoljstva, mira ili sreće. Usamljenost se vremenom pretače u depresiju. A to boli… Usamljenost, ne fizička, već duhovna. Sada kada nam je „ceo svet na dlanu”, kada se, što na poslu što u komšiluku, u najbližoj bakalnici, na ulici, svakodnevno mimoilazimo ili srećemo sa hiljadama ljudi. Onih koji su nam dragi i drugih, potpuno nepoznatih. Kada nam nije strano ni ono što se dešava na suprotnom delu naše planete. Biti usamljen danas se čini – nestvarno.

Upravo o usamljenosti priča Gilbert O’Saliven u predivnoj baladi: „Ponovo sam (naravno)” (Alone Again (Naturally)). Autor, pevač, klavirista i ličnost po svemu neuobičajena u pop i rok muzici. Reč je o čoveku (Ircu) koji u svojim pesmama, posebno setnim, ni u jednom trenutku nije skrenuo u banalnost. Obučen u odeću mangupa iz doba „Velike depresije” (tridesetih godina prošlog veka), na najslikovitiji način opisuje dramu koja se dešavala u dušama ljudi tog vremena. Sa njegovim tekstovima mogu da se identifikuju i oni koji su srećni, i oni drugi – tužni.

„Kada pomislim da sam koliko juče bio razdragan, veseo, gledao u budućnost. A ko ne bi. Na ulogu koju je trebalo da igram… Ali usledio je udarac. Okružila me realnost i, jednostavno, kao dodirom ruke razbila me u paramparčad, nateravši me da sumnjam. Ako pričamo o bogu i njegovoj milosti, eh ako oni uopšte postoje, zašto me izbegavaju u trenucima kada su mi najpotrebniji… I tako, ostajem ponovo usamljen, naravno… Sećam se kako sam plakao kada mi je umro otac. Nisam ni želeo da krijem suze. A moja šezdesetpetogodišnja majka, Bog da joj dušu prosti, nije mogla da razume zašto je otišao jedini čovek kojeg je ikada volela, ostavivši je da počne sve iz početka. Tako slomljenog srca. Uprkos podstreku sa moje strane nikada reč nije izustila. A kada je i ona otišla, plakao sam i plakao, ceo dan. Naravno, ponovo sam…”

O’Saliven je u više navrata negirao da je kompozicija „Ponovo sam (naravno)” autobiografskog karaktera ili o smrti njegovog oca kada je on imao tek 11 godina.

„Svi bi želeli da znaju pozadinu pesme, ali činjenica je da ja, u stvari, svog oca i nisam dobro poznavao. Uostalom, on i nije bio baš dobar otac. Ni prema mojoj majci se nije ponašao kako bi trebalo”, govorio je muzičar.

Izgleda da su O’Salivenove stihove slično doživeli i drugi veliki izvođači. Tako je u verziji legendarne Nine Simon tekst modifikovan u njenu ličnu ispovest: „Sećam se tog popodneva kada je sestra ušla u sobu. Nije htela da mi kaže kako se otac oseća, ali znala sam da umire. I bila sam toliko srećna, a istovremeno tako tužna. Shvatila sam da sam prezirala tog čoveka kojeg sam nekada zvala ocem… Njegovo mršavo telo i oči u neprestanom traženju za nekim udaljenim, odavno izgubljenim snom… Umirao je sam, naravno”.

„Ova kompozicija nije zabavnog karaktera, u njoj nema takvih momenata. Ona velikom broju ljudi zaista mnogo znači i ja nikada neću dozvoliti da bude zloupotrebljena kao zvučna kulisa za neku reklamu, ili da bude snimljena i izdata u karaoke formatu”, izjavio je jednom prilikom O’Saliven.

Ponovo sam (naravno)

U ne tako dalekoj budućnosti

Ako se ne budem osećao manje bedno

Obećao sam sebi da ću nešto preduzeti

Obićiću toranj, tu nedaleko

Popeću se na njegov vrh

I skočiću odozgo

Sve u želji da

Svima stavim do znanja

Kako je to

Kada si slomljen

Ostavljen tako da stojiš u crkvi

Gde se ljudi mole, Bože moj, kakve misli

Ona ga je podržala

Nema potrebe da se podsećamo

Možemo jednostavno da odemo kući

Kao što sam ja učinio

Ponovo sam, naravno

Kada pomislim da sam koliko juče

Bio razdragan, veseo i sretan

Gledao u budućnost, a ko ne bi

Na ulogu koju je trebalo da igram

Ali usledio je udarac

Okružila me realnost

I jednostavno, kao dodirom ruke

Razbila me u paramparčad

Naturivši mi sumnju

Ako pričamo o Bogu i njegovoj Milosti

Eh, ako oni uopšte postoje

Zašto me izbegavaju

U trenucima kada su mi najpotrebniji

I tako, zaista, ostajem

Ponovo usamljen, naravno

Čini mi se da

Na svetu postoji

Mnogo slomljenih srca

Koja je nemoguće zalečiti

Ostavljenih neprimećenim

I šta mi tu možemo

Ponovo usamljeni, naravno

Gledajući na protekle godine

I sve što se događalo

Sećam se kako sam plakao kada mi je umro otac

Nisam ni nameravao da krijem suze

A moja šezdesetpetogodišnja majka

Bog da joj dušu prosti

Nije mogla da razume zašto je otišao

Jedini čovek kojeg je ikada volela

Ostavivši je da počne sve iz početka

Tako slomljenog srca

Uprkos podstreku sa moje strane

Nikada reč nije izustila

A kada je i ona otišla

Plakao sam i plakao, ceo dan

Naravno, ponovo sam